Љубомир Живков: Завидљиви свирац
ФАРКАЖДИН - Фаркаждин је чисто српско село, речено је не мени него нечијем госту који се указао за социјалистичку славу и желео да се на лицу места извести о националном саставу, чим смо остали сами питао сам бабу шта значи “чисто”, па тако се каже, нема никог другог осим Срба, добро, али ово “чисто” звучало је као да смо достигли или да смо сачували неко савршенство; клише се као и другде јако лепо био примио, чућу га не једном и касније, чак ће украсни придев бивати изговаран са сочним нагласком, само што то није било истина. У Јамурама, али и у Зеленом сокаку, живели су људи чије је потомство одмалена било билингвално, а који нису славну чистоту ниуколико помутили, наоборот!
Пролазио сам поред њихових кућа са малим прозорима, чуо сам да им, и кад немаду коње, увек на зиду виси ам, оглава и огрљине: сад немамо ниједног коња, али ће се срећа окренути, уздице окачене о клин подсетник су на боље време и јамство да ће опет бити купљен бар један коњ, или ћуше.
Нису имали земље, коњи су им служили за радовање, за подвоз, за одласке на службена трговачка путовања, и за препродају, ако им се осмехне срећа, њихове смо запреге сусретали ујесен, кад се већ увелико хвата мрак, како одлазе у атар да сакупљају пабирке, мада је на месечини успут била утоварена не једна гомила и лепог кукуруза који је предвече био обран, али није могао да стане у последња кола.
На Перлеском друму сустижем запрегу, у шпедитеру седи противзаконито шест или седам путника различите доби, претичем их полако, сви срдачно отпоздрављају, и ја приметим да је са леве стране одрастао коњ, док је с друге стране руде мало одраслије ждребе, од можда четири месеца: за њега имају мали ам и малу оглаву. То нисам никад дотад, а ни доцније, видео, мали не вуче пуно, трчкара да га дрчаник не сустигне, држи корак са својим да кажемо паром, ждребе није неопходно, али је на обуци! Паор гледи да упари коње и по боји, и по узрасту, и по величини, и по нарави, да би имао симетричну предњу вучу, овде се међутим предност даје благовременом тренингу!
Захваљујући њима први пут ћу чути тамбуре и први пут ћу чути ес-там, бегеш и контру, и сам ћу се, као студент марксизма и лењинизма, одати тамбураштву, углавном ће наша банда бити често и на телевизији, па ће ме једног недељног послеподнева видети и Смиља Никодинова: “Што му Душа не купи рамунику, нег свира у тамбуру кав Циган!” Ех, да сам бар свирао кав што је Смиља казала, али нисам имао луду срећу, као оно ждребе, да одмалена куцкам по жицама; Роми своју децу благовремено упућују у тајне заната, воде их усватове, на праксу, раде још нешто што нама тешко може да се деси, поведу на свадбу и неког рођака који свира приметно слабије од осталих, али је и он обучен у белу кошуљу и црне панталоне, то може бити и у неком хотелу, додати члан певањем потпомаже ди треба, не квари ништа с отим баспримом, да ли добија тал на крају не знам, али био је и он једаред у “Метрополу”, да се мало проведе и да се почасти као и ови који су заиста разонодили сватове.
Као петогодишњак словио сам за доброг певача, на сакулској слави се око мене који сам у импровизованој кафанској башти певао бабином другу Вулету, са којим имам и слику, окупило света толико да су ме за трећу строфу подигли на столицу, као да декламујем у Светосавском дому, мора да сам се и узохолио, баба ми је, кад смо остали насамо, казао: “Немој да ми се разболеш ако неко буде певао лепше од тебе! Пуно људи лепо пева, и нико не узима ништа твоје, ако ти се допадне како тај пева, пробај и ти тако, ако испадне исто, то је онда и твоје!”
Ретко ме који савет прати до мојих ево позних дана, чак ми је помагао и кад је реч о писању, немој да се разболеш ако неко пише боље од тебе, вакцина коју сам примио као дете држала ме је подаље од тог мислим чак и смртног греха, па ипак, осетио сам брзу жаоку завидљивости кад сам на Радију први пут чуо један брехтовски слоган, ух, што нисам ја ово написао: “Ми нисмо скупљачи перја, не летимо у небо, и не живимо у дому за вешање: ми смо Роми, ваши суграђани!”
Серијал "Дописница из Баната" можете пратити сваке суботе на Првом програму РТВ у 11.50.
Све досадашње приче Љубомира Живкова можете пронаћи у секцији БЛОГ.