Циклус интервјуа "Ферматиран живот" - Милијана Николић, мецосопран (ВИДЕО)

НОВИ САД - Ферматиран живот је циклус интервјуа с истакнутим појединцима из сфере музичке уметности. О крунисаним тренуцима властитих живота стављеним под корону, али и (ван)музичкој станци која је ферматирала читаво човечанство, уметници говоре из угла аутора, извођача – практичара, теоретичара, представника институција и организатора музичких програма. Јединствена и слободна промишљања јесу вербализовани призори различитих мотива, животних тези и арзи, али и ствараних и задатих околности које су саговорнике формирале као аутентичне уметнике. Ове исповести стављене у раван с метро-ритмичким током неке имагинарне композиције, настале само ради једног извођења, сведочанство су наше условљене, ферматиране слободе. Оне су, ипак, и гласници радости после короне. Аутор и уредник серијала: Мирјана Растовић

Најранија сећања из мог детињства везана су за звук… Све је почело у Сремској Митровици, градићу поред реке Саве, Сирмијуму из доба Римског царства.

РТВ

Као дете сам била веома интровертна. Врло јасно памтим тренутак када сам, са отприлике пет-шест година, на телевизији први пут чула глас оперске певачице. Лепота звука и те вибрације које је она произвела својим гласом оставиле су дубок утисак на мене. Опчиниле су ме и отвориле један нови свет у ком живим и данас, свет музике и уметности. Детињсво и средњошколске дане провела сам у хору „Сирмиум цанторум“, који је у то време био један од најбољих аматерских хорова у земљи и иностранству. Окупљао је ученице митровачких средњих школа које су волеле музику и хорско певање.
Увек сам се препуштала животу, пратећи његову мелодија и ритам, без неких великих очекивања, сем уживања у тренутку и трагања за новим изазовима из којих могу да научим и који би ме обогатили.
Нисам ни сањала да ће ме пут музике одвести на неке од најпрестижнијих сцена оперских кућа на свету као што су миланска „Ла сцала“, Сиднејска опера, њујоршки Метрополитен, Театро Колон… да ћу пропутовати свет певајући у Италији, Јапану, Хонг-Конгу, Кореји, Аустралији, Новом Зеланду, Финској, Шпанији, Северној и Јужној Америци. мала сам привилегију да сарађујем са светским уметницима попут маестра Рикарда Мутија, режисера сер Дејвида Маквикара, с колегама Брандоном Јовановићем, Сондром Радвановски, које ћу овом приликом издвојити од многих, са фантастичним хоровима и оркестрима.
Наравно, и мој животни и уметнички пут налик је музици, која је некад бржа, некад спорија, веселија или тужнија, обузета меланхолијом, драматиком, оптимизмом, али јединствена попут живота сваког од нас.

Понекад, наравно, дође до станке, фермате или короне… То за мене ни у музици ни у животу не значи да све престаје… Напротив, задршка настаје када се заокружи једна целина, мисао, животно доба. Она је припрема за нови почетак, стога зависи како јој идете у сусрет, како сте се за њу припремили и како ћете ту станку искористити …
Лично волим фермате у музици. Тишина је и те како узбудљива и садржајна. Можете да чујете и осетите публику, колеге на сцени како дишу с вама. Ослушкујући их, осећате и њихова ишчекивања… пажња је усресређена и постајете сви једно у том тренутку. За мене су то магични моменти.
Свакако бих издвојила две драгоцене године које сам провела на усавршавању при миланској Скали, јер су оне биле пресудне за мој професионални, али и приватни живот. Само полагање аудиције било је изузетно искуство. Након десет година заиста тешког периода у нашој земљи, рата, санкција, па бомбардовања, и потпуне затворености, када је било изузетно тешко било куда отпутовати због визног режима, 2001. године десила се та изузетна прилика. И… одједном сам се нашла на чувеној сцени миланске Скале, пред најеминентнијим уметницима данашњице. Заувек ћу бити захвална Италијанском културном центру из Београда, који ми је изузетно помогао да отпутујем на полуфинале у Милано, с још две колегинице које су се квалификовале. То ми је променило живот и означило почетак моје интернационалне каријере. Било је одлучујуће за моје даље формирање као уметника, период пун изазова, ослушкивања себе и рада на свом инструменту и репертоару.

Као слободан уметник стално сам на путу. Водим живот увек пун узбуђења, али и честе самоће и удаљености од најмилијих. Посебно место у мом животу заузимају боравци у Аустралији и изузетна сарадња са Сиднејском опером, која траје већ петнаест година. Често када ме најављују у домовни, кажу да сам првакиња Сиднејске опере иако никад нисам била у сталном ангажману. То ми не смета јер је то кућа која ми је заиста дала пуно простора да се изградим као уметник, отпевам многе улоге и стекнем многа пријатељства. Зато Оперу у Сиднеју сматрам својом професионалном породицом, а Аустралију другом домовином. Ту не само да се налази највећи део моје верне публике, већ је то и земља у којој се пре седам година родио и мој син. Последњи пут када сам стајала испред зграде Сиднејске опере помислила сам да ли је могуће да ја већ толико година певам у једној од најзначајнијих светских оперских кућа!

Имала сам срећу да ме је управо ту чула и госпођа Леоноре Росенберг, која је тада била део менаџерског тима Метрополитена. Уследио је први позив за чувени МЕТ. Мој деби у тој кући пратила је можда и највећа трема у мојој каријери. Поред свег искуства, осећала сам огромну одговорност. Први пут сам се нашла на тој сцени, пролазиле су ми кроз главу различите мисли и питања: да ли ћу испунити очекивања и како ће ме публика прихватити. И … након краћег хорског увода почиње моја арија… пре арије је једна станка, пауза…. Чула сам само снажне откуцаје мог срца. Затим сам ту тишину храбро прекинула својим гласом пред око четири хиљаде душа, након чега је маестро Марко Армилијато увео оркестар са осмехом који је говорио „Не брини, ниси сама”…

Тако је за мене започела и ова пандемија… Сама са сином у Риму… На почетку ме је обузимало убрзано лупање срца, страх од физичке рањивости и непознатог. И онда схватим изузетност тренутка у ком се налазимо. Сви смо погођени и као човечанство добијамо тешку лекцију. Многи глобални проблеми су испливали на површину, а неки су постали још уочљивији. Можда је време да дође до духовног чишћења… Морамо се борити, пре свега верујуући да ће победити здрав разум, љубав и истина.