Руковање - најстарија традиција, култура, гест мира и побожности

БЕОГРАД - Стисак руке много тога је говорио о човеку. Руковање је настало у време када су људи носили оружје. Приближавањем другом човеку, особа је пружала десну руку с отвореном шаком не би ли показала да не држи оружје и да су му намере пријатељске.

Прво је било њушкање, а затим руковање као гест поздрављања међу људима. Руковање је једна од најстаријих друштвених традиција. Бројни археолошки докази сведоче о томе како се кроз историју преносило из цивилизације у цивилизацију.

Рељефи на надгробним споменицима, као и цртежи на појединим вазама, показују да је у старој Грчкој, још у петом веку пре нове ере постојао овај обичај", рекао је Слободан Бубњевић, уредник портала Наука кроз приче.

Потврда пријатељства или доказ побожности. Према појединим теоријама руковање је почело као гест мира. Рука отвореног длана показивала је да ратник не држи оружје. А прихватање те руке уз благо протресање је сигуран доказ да противник нема ништа скривено у рукаву. Поред практичне стране руковање има и биолошку страну и потребу за хемијском разменом информација.

"Животиње кроз мирис шаљу хемијске поруке једна другој које говоре о томе да ли долазе у мирољубивој намери и да ли те јединке одговарају једна другој", рекао је Слободан Бубњевић.

Овакав начин комуникације практиковали су примитивни народи и данас становници пацифичког острва Тувалу поздравњају се на древни начин.

"Они који су блиски, чланови исте породице,приликом сусрета након неког периода раздвајања, они се узајамно њуше", напоменуо је Бубњевић.

Делује чудно, али љушкање и руковање јесу повезани.

"Једно истраживање које је спроведено на универзитету у Израелу, показало је да баш руковање има хемијску функцију, и да приликом руковања људи размене хемијске супстанце. Тестирања су показала да људи њуше сопствену руку пошто су се са неким руковали", рекао је Бубњевић.

Данас се руковање посматра као социолошки феномен, јер је на неки начин очекивана формалнот приликом поздрављања, чак и са онима који нам нису нарочито драги.

У својој књизи Откривање човека, Дезмонд Морис наводи да је од 14 начина поздрављања међу људима, руковање најчешћи. Типично је за односе у којима нема превише блискости. Уколико руковање прати додатни гест, ту је већ реч о приснијем односу. У блиским односима, на пример, између љубавника и супружника, руковања уопште нема, као ни међу малом децом.
Руковање као гест поздрављања, ређе је и у неким деловима света. У Јапану се људи радије поздрављају благим наклоном, у Индији спајањем сопствених дланова, или кратким пољупцем као Французи.

Сматра се да је дуга традиција оваквог француског поздрављања прекинута током епидемије куге у 14. веку да би поново оживела после Француске револуције, четири стотине година касније. Да ли ће сличну судбину доживети и руковање показаће време, јер колико зависи од околности толико и од исконске људске потребе.