Dragan Jovanović Danilov: Duhovi Balkana nastajali su dvadesetak godina!

Dragana Jovanovića Danilova, autora pet romana, više monografija o slikarima i kolekciji eseja, čitaoci s razlogom doživljavaju, pre svega, kao pesnika.

Pesnik, čija su dela prevedena na desetak svetskih jezika i izučavaju se na univerzitetima u Italiji i Slovačkoj, objavio je knjigu eseja "Duhovi Balkana", za koju u intervjuu za naš list kaže:

- Moja knjiga eseja "Duhovi Balkana" nastajala je dvadesetak godina. Esej je, po mom poimanju, najteža forma jer podrazumeva jedno precizno razobličavanje, sagledavanje i osmišljavanje opsesivnih tema i fenomena. Besmisleno je samo ono što je neosmišljeno. Privlači me da pišem o temama o kojima je kod nas malo pisano. Ključni esej u knjizi je "Blistavo mnogoženstvo knjiga", u kome sam želeo da osvetlim i osvestim fenomen vezanosti ljudi za knjige i u kome se na knjige gleda kao na živa bića. Pisao sam takođe o životu u malim gradovima, o Beogradu, kao gradu za samospoznaju, o Mediteranu, vinu, duhu Balkana i balkanskog romana - kaže Dragan Jovanović Danilov za naš list.

Koliko pisanje poezije oslobađa, koliko obogaćuje i može li biti opasno?

- Upravo u knjizi "Duhovi Balkana" napisao sam da pisanje poezije nije igra već spasonosni izbor, koji treba da izrazi onu toplinu koja nas čini ljudima. Pisanje poezije zaista može biti opasno jer svima nama koji danas pišemo preti opasnost da budemo zatrpani vavilonskim peskom poezije, koja je napisana pre nas. Dakle, postavlja se pitanje kako pisati danas posle toliko napisanih knjiga i biblioteka, kako pisati posle Laze Kostića, Disa, Crnjanskog? Odgovor je - tako što ćemo pokušati da spojimo i izmirimo vrednosti iz trezora tradicije i naš duboko lični dah. Za mene, pisanje poezije je kao i tango - ples oko nečeg nedostupnog.

Kako se osećate kad završite knjigu pesama?

- Osećam se zahvalan, oslobođen i iscrpljen jer se knjizi dajem potpuno. Otuda mi je potreban odmor. Ne pišem svakodnevno, već u talasima. U međuvremenu puno čitam. Nema pisanja bez čitanja. Svaka nova knjiga jeste novo progledavanje, potvrda o granicama sopstvene izdržljivosti. Pisanje, na kraju, zavisi i od fizičke izdržljivosti i posvećenosti.

Dobitnik ste velikog broja književnih nagrada. Koliko su nagrade značajne za umetnike i mogu li biti pogubne?

- Uvek sam pisao iz lične obesti, a nagrade sam prihvatao kao posledicu mog fanatičnog bavljenja pisanjem. Najvećim nagradama smatram prevode mojih pesničkih knjiga za druge jezike, te knjige i ozbiljne eseje, koji su napisani o mojoj poeziji. Najviše se radujem tome što je o mojim knjigama pisano i u drugim, velikim, kulturama i što se moja poezija za sada izučava na univerzitetima u Italiji i Slovačkoj. Naravno, najveća nagrada su čitaoci poezije. Njih nema mnogo, ali poezija i nije namenjena širokoj publici, već ogromnoj manjini.

Gde pesnik voli da se probudi?

- Naravno, pored voljenog bića. Ili na nekom svetskom festivalu gde se poezija govori pred velikim brojem ljudi. Učestvovao sam na mnogim pesničkim festivalima širom sveta i čitao svoju poeziju po vrtovima, na brodovima, u katedralama, jednom čak i u vodi rečice na jugu Francuske. Govorenje poezije ljudima koji žele da je čuju je neka vrsta pevanja. Otuda su oni koji me slušaju dok govorim moje pesme došli ne na književno veče već na koncert.