Љупко коначно открио тактику из Барија: Финале Купа шампиона не игра се за лепоту већ победу

Љубу Петровићу пребрзо пролетеле безмало три деценије од финала КЕШ у Барију

Мати, да му је „будна”, као у чувеној Балашевићевој песми „Свирајте ми...” брзо би се прекрстила и рекла: прошло је к`о зачас. Истоветно прозбори и он, првак у тренерској ложи српској... 29. маја и толико година од фабулозног тријумфа над Олимпиком у баријском финалу Купа шампиона.

Зато је Љупко јединац овдашњег фудбала, стручњак и човек коме не треба властита имена и презимена. Зато, што више залази у живот његова непоновљива тренерска рељефност лакира и, како изгледа, конзервира за век и векове митску димензију. Што није реткост у Срба – и, многима смета!

Потоње је храбро, утисак је, једва оћутао: није време; на инсистирање опортуно одговорио – о том, потом!

Затим, ауторитативним басом из големог меха груди срочио сетно:

- Прошло је... као 29 дана!

Али, дуго трају?

- Хоће најмање још толико, нажалост.

Шта идентично не бисте урадили, у Барију?

- Ништа не бих мењао, сигурно. Исти тим би играо, систем и начин игре...

Скратили бисте седмодневни боравак у хотелу „ИЛ Мелограно”, можда?

- Не бих, верујте. Финална утакмица Купа шампиона није првенствена, фигуративно кажем: игра се једном у животу.

Умало ранији одлазак у Монополи није нарушио дотад фамилијарну атмосферу унутар тима, пореметио припрему за дуел с Олимпиком?

- Није тако било, баш...

Зар се играчи нису мало више опустили, поприлично нагрували килограме?

- Нема благе везе... Како су могли да се удебљају, кад су добро тренирали?

Поједини причају, тако?

- Играчи увек нађу разлог да оправдају себе, ако им нешто смета.             

Чиме су Драгиша Бинић и Миодраг Белодедић заслужили да буду „враћени” у Београд?

- Најгласнији су били да ТВ програм гледају и после поноћи. Нисмо дозволили, играчи се примирили и завршило се на томе. 

Да је Пикси почео...

Звезда би друкчије играла да је Пикси био стартер, или...?

- Ништа специјално... Југовић не би као дотад био коректор везног реда већ стајао близу и у стопу пратио Пиксија, кварио његову игру и спутавао да се себи својствено размахне.

Добро што је крочио на терен тек у 111. минуту, одбио да изведе пенал?

- Како није ха, ха...

Договорена фрка, или..?

- Ма, какви... десила се спонтано.

Како су реаговали?

- Мало су негодовали, потом ућутали. Најавом враћања Бинића и Белодедића кући били шокирани, ова двојица збуњени ха, ха... Уигравао сам тим без њих, што посебно Бинићу није пријало. После тренинга је кренуо упоредо са мном, пита: тренеру... да ли је могуће да нећемо играти. Кажем недовољно убедљиво: хоћете, наравно. Поруку су разумели, као и остали.   

Сходно јаким карактерима, могло је и вама да се обије о главу?

- Ситуација и време нису били такви да би отказали послушност. Нико паметан не би спаковао кофере, пропустио утакмицу живота! Је л` тако?

Јесте... него, кад је безмало све било бајно и сјајно, чуди већ деценијама критикована ултрадефанзивна тактика на „Светом Николи”?

- Није могло друкчије, барем мени. Финале Купа шампиона, што је својевремено рекао Јохан Кројф, не игра се за лепоту већ победу. Тако, да смо умирали у лепоти фудбала, тврдим: не бисмо добили Олимпик. Све ас до аса, репрезентација Француске у малом. И, преискусан тренер Рајмон Гуталс. Водл, рецимо, био је најбољи играч Енглеске, Пеле Африке... Папен најбржи и најбољи центарфор у Европи, зато смо и чували простор. Спартаку из Москве је у полуфиналу дао три гола, из полуконтре и контре. Истоветно решио и финале Купа Француске... Чудо!  

Они ветровитог Папена, а ми Бинића?

- Да... Бина је једини и створио шансу, у првом полувремену. Али, више играо на крилу и бивао мало одсечен. Папен у централи и кад год би побегао – гол!

Коме сте одлуку о тактици прво саопштили – Цветковићу и Џајићу или играчима?

- Момцима много раније, Цвелету и Џаји тек у Барију. Обојица су подржала стратегију, а играчи као велики играчи веровали у себе и нису је прихватили из прве и на радост.

Михајловић је о томе имао духовиту досетку – шефе, шта ћемо кад будемо одузели лопту?

- Тако је било, нема шта. Фазу одбране смо увежбавали, стално. И, кад је упитао, рекао сам: ако не знаш шта ћеш с лоптом, предај је противнику и опет у одбрану ха, ха... Друкчије није могло, тачније речено: моја кожа, моја одговорност!

Откуд превелико веровање у исход без голова, у освајање највреднијег европског трофеја?

- Знао сам да је тим био спреман и за продужетке, што сам и рекао на прес конференцији уочи одласка у Бари. Дакле... видовит нисам био, сигурно ха, ха... 

Да јесте, „видели” бисте себе у прикладнијем клубу од Еспањола?

- Проклети рат је букнуо, Југа се распадала, Звезда играчки слабила – утучено набраја разлоге напрасног одласка. - Направио сам грешку... било и прошло.

Нисте радо, познато је, отишли у Барселону. Издало вас је стрпљење или, како овде најчешће бива – људи?

- Ексклузиве нема, збиља, рат је свему крив - и Звезди и мени. Родитељска брижност учинила да склоним супругу и децу, заштитим од разноразних стресова.

Жалите и данас, знано је, што нисте водили екипу у Токију?

- Значајан детаљ у каријери, на моју жалост - испуштен.

Да није, не бисте обилазили континенте већ с клупе предводили западно-европске клубове?

- Човек да зна где ће пасти, сео би раније... зар не? Тако је морало да буде, као што јесте у Барију. Могао сам и да не дођем у Звезду, не освојим 14 трофеја у тренерској каријери. Свак дакле има свој пут, своју карму. Судбина... шта би друго.