da li pamtite: u SFRJ žene su u penziju išle sa 55, a muškarci sa 57 godina

ISPOVEST BEOGRAĐANINA PETRA, BUDUĆEG PENZIONERA: Ovo mi je ta čuvena poslednja godina i majko mila ja ne mogu više!

U suštini, znam da moram da trpim dok ne dođe penzija. Ali plata je ovde dobra i redovna, teško je i verovatno glupo u ovim godinama odlučiti se na radikalne promene", pažljivo posmatra svoj problem Jovanović

BEOGRAD - Mnogi od nas maštaju o ispunjenom radnom veku nakon kojeg ćemo konačno otići u zasluženu penziju. Već u četrdesetim godinama često se čuju čežnje da se haotičan poslovni život zameni nekom mirnom penzijom, a gajenje brojki i poslovnih ciljeva zameni gajenjem bašte. Za Petra Jovanovića iz Beograda penzija je maltene na dohvat ruke - ali ruka odavno drhti.

"Ja imam tih famoznih 65 godina i ne znam da li je svima tako, ali supruga i ja kad ustanemo u šest ujutru svakog jutra ponavljamo 'majko mila, ja više ne mogu ovako'. I nije da nećeš, ne možeš, bre više. Brojiš dane do odmora, do narednog državnog praznika, do onog slobodnog dana za slavu... Ne znam kako bih to objasnio, kad stignem na posao sve bude bolje, jer ja radim posao koji generalno volim, ali oko 13 časova ponovo počinje kriza. Prosto organizam to sve teže podnosi. I onda, posle ručka, oko četiri sata, samo se srušimo u krevet do šest popodne, jer nam je malo spavanja noću. Mislim, kad bismo legli u deset, bilo bi verovatno lakše prepodne na poslu, ali kakav je to život", kaže Jovanović.

Naglašava da je njemu još i lakše jer on barem voli svoj posao, a radni vek je proveo u jednoj poznatoj kompaniji u kojoj se bavi internet marketingom i održavanjem sajtova, tolike godine je tamo izgurao - ali sada godine pritiskaju njega.

"Kad sam na odmoru ja se bavim jako sličnim stvarima kao na poslu, ali kad nema pritiska da moram, onda je jednostavnije jer počnem kad mi odgovara, prekinem kad mi odgovara. Inače nismo u lošoj materijalnoj situaciji, putujemo bar jednom godišnje, često i dva puta. Ne smem ni da pomislim kako je ljudima koji rade isto kao i mi, samo za minimalac", iskren je Jovanović za list.

"Radiš godinama i očekivano je da se svašta menja. Paradoksalno je, ali promenio mi se sklop nadređenih ja sada imam manje posla ali on mi zbog klime rada mnogo teže pada.

U suštini, znam da moram da trpim dok ne dođe penzija. Mada, lično sam na ivici toga jer imam neko znanje koje bi mi omogućilo da preživim u svakom slučaju. Ali plata je ovde dobra i redovna, teško je i verovatno glupo u ovim godinama odlučiti se na radikalne promene", pažljivo posmatra svoj problem Jovanović.

"Ne znam da li pamtite ali nekada u SFRJ žene su u penziju išle sa 55, a muškarci sa 57 navršenih godina. E, to je bilo humano. Sada je svet postao potpuno nehuman, usmeren samo na stvaranje proizvoda u kojima zaista uživaju samo vlasnici kapitala i oni koji su do para došli nasledstvom. Mi koji smo do novca došli poštenim radom i radili krvavo kad dođemo do penzije ako je i doživimo više nismo u stanju da uživamo u njoj", zaključuje Jovanović dok broji sitno do zasluženog odmora.

(Kurir.rs/Blic)