FK Crvena zvezda: Put ka vrhu Evrope (prvi deo)

Godina 1991. predstavlja najsvetliju tačku ovdašnjeg fudbala. Jedan srpski klub postao je šampion Evrope. Kakav je uspeh tad napravljen govori činjenica da nešto slično nije učinjeno pre, ni posle toga. Veliki su izgledi da neće ni u doglednoj budućnosti, sudeći prema trenutnoj konstelaciji snaga.

Crvena zvezda je u sezoni 1990/91. pokorila Stari kontinent. Istorija se pisala kroz duele Kupa šampiona sa Grashopersom, Rendžersom, Dinamo Drezdenom i minhenskim Bajernom, a vrhunac je dostignut finalnim mečom protiv Marseja.

Maj 29, Bari i stadion Sveti Nikola postali su tri neraskidiva dela celine koja kod svakog pripadnika crveno-bele javnosti budi neizmerni ponos. Predstavljaju nešto o čemu se, uz posebnu emociju, govorilo do danas i o čemu će se pričati sve dok priče bude bilo.

U petak nas čeka proslava 29. rođendana čuvenog uspeha, što je dovoljan povod da se podsetimo kako je izgledao put ka evropskom tronu. On će biti predstavljen kroz tri dela, uz komentare naših kolega Gojka Andrijaševića, Vladimira Novakovića i Vladimira Živkovića.

Prvi deo posvećen je svemu što je prethodilo sezoni 1990/91, sa akcentom na rezultate u Evropi i stvaranje šampionskog sastava.

Dobri rezultati kao osnova

Za razliku od perioda koji je usledio od druge polovine devedesetih godina, kad su srpski klubovi izgubili bilo kakvu ozbiljniju ulogu u međunarodnim okvirima, sasvim dobri rezultati nisu bili retkost u dekadama pre.

Zvezda je, od prvog pojavljivanja u Evropi 1956. godine, imala prilično uspešna izdanja. Bila je učesnik polufinala Kupa šampiona u premijernoj sezoni i zatim 1971, igrala polufinale Kupa pobednika kupova 1975, finale UEFA kupa 1979. i potom u još tri četvrtfinala Kupa šampiona (1981, 1982. i 1987).

Takvim rezultatima etablirala je svoju poziciju u najjačem rangu evropskog fudbala, te se ni na kasnije osvajanje Kupa šampiona nije posmatralo kao na senzaciju.

“U vreme mog odrastanja, plasmani u četvrtfinale evropskih takmičenja bili su suva realnost, za razliku od danas. Sećam se i polufinala Kupa pobednika kupova protiv Ferencvaroša davne 1975. Još tad je Zvezda imala priliku da igra svoje prvo finale. Bilo je tu mnogih velikih pobeda, tako da, kroz sve te rezultate kockice su se polako slagale, sklapao se mozaik za ono što će uslediti 1991”, priseća se komentator Sport Kluba Gojko Andrijašević.

Džajićev dolazak i prvo finale

Beogradski klub je 1979. imao šansu da osvoji prvi evropski trofej. Ipak, u finalu UEFA kupa bolja od crveno-belih bila je Borusija Mehengladbah u dvomeču ukupnim rezultatom 2:1 (1:1, 0:1).

Bez obzira na poraz, ta evropska kampanja smatrala se upešnom, a iz ove perspektive predstavlja početak dugoročnog projekta.

Uoči sezone 1978/79. na mesto sportskog direktora postavljen je Dragan Džajić, klupska legenda i čovek kojem se pripisuju velike zasluge za kasnije uspehe.

“Džaja je bio avangarda u to vreme. Do tad nije bilo nekih velikih transfera u našem fudbalu. Hajduk je povremeno pravio neke, Partizan, takođe, preko svojih veza u vojsci, ali je Džaja postavio neke nove standarde. Počeo je da pravi takozvane Džajine Galaktikose, da okuplja kvalitetne igrače iz cele Jugoslavije. Mnogi od njih su dolazili u Zvezdu zbog njegovog velikog imena. Više puta sam razgovarao sa njim, pričao mi je da su pravili petogodišnje projekte, kao država u privredi, sa dugoročnim ciljem da Zvezda bude prvak Evrope”, ističe Andrijašević.

Sistemski rad doneo je konstantu na evropskom nivou. Klub je tri puta u narednih osam godina bio četvrtfinalista Kupa šampiona, dok se jednom našao u istoj rundi u Kupu pobednika Kupova.

Atletiko kao prekretnica

Rival na putu ka polufinalu tog takmičenja 1986. bio je madridski Atletiko. Doživljen je poraz u dvomeču 3:1 (0:2, 1:1), ali novinar Sport Kluba Vladimir Novaković taj duel smatra prekretnicom u daljem funkcionisanju.

“To je bio prelomni trenutak. Imao si velike ambicije u Evropi i doživeo razočaranje. Džaja je tad povukao crtu. Milko Đurovski je pušten da ode u Partizan, stigli su Bora Cvetković iz Dinama i Piksi iz Niša i Zvezda je stvorila mnogo jači tim za narednu sezonu. Tu počinje stvaranje velikog tima, a kasnije si postepeno uvodio ostale. Pančev, Savićević, Robi, Binić je bio tu, stigao ti je posle i Belodedić i na kraju, kao kruna svega, Siniša Mihajlović. Stvorio si stvarno snažan tim i za evropske uslove”, nema dilemu Novaković.

Bilo je tu igrača i “iz drugog plana”, koji su na Marakani dostigli visine kakve se nisu mogle pretpostaviti.

“Imala je Zvezda u svemu tome i malo sreće. Veliki dobitak stizao je iz drugog plana. Vlada Stošić je lutao do 1988, igrao u Australiji, na raznim pozajmicama... Šabanadžović je u Želji stekao iskustvo i to preneo u Zvezdu. Najdoski je bio igrač koji samo bije, a pored Mileta je naučio da igra vrhunski fudbal. Radinović ti je došao iz Sutjeske, Marović iz Osijeka... Sve su to priče na nivou onoga što je Liverpul uradio sa Endijem Robertsonom. Igrači dovedeni kao bekapovi, da bi se potom dobili neke ključne uloge. I na kraju svega, posreći ti se i sa Jugovićem”, dodaje Novaković.

Uz promene u igračkom kadru, vršene su i one na klupi. Zvezda je tokom osamdesetih izmenila petoricu trenera. Branko Stanković je u dva navrata vodio tim, a činili su to i Stevan Ostojić, Gojko Zec, Velibor Vasović i Dragoslav Šekularac.

Sa Šekijem na klupi, crveno-beli su osvojili duplu krunu u sezoni 1989/90. i najavili ono što će uslediti.

“Ta sezona je bila dosta simptomatična. Zvezda je od starta gazila protivnike kod kuće, davala im po 6,7 golova, ali je na strani gubila utakmice. Tu je bilo uočljivo da imaš problem kad god je neka “frka” i da odbrana nije kako treba. Sve si gubio na strani i primao si po tri gola na gostujućim stadionima. Kad je od januara zaigrao Mile, prestao si da primaš golove. Više ti niko nije mogao ništa, osvojio si tutulu sa tad rekordnom razlikom (plus 19). Po meni je Zvezda sa proleća 1990. najbolja Zvezda, tad je dostignut vrhunac”, poručuje Novaković.

Dupla kruna, pa promena trenera

Takav ishod sezone, ipak, nije sačuvao Šekularca na klupi. Ispostavilo se da je težak poraz od Kelna u trećem kolu UEFA kupa (pobeda 2:0 kod kuće, pa poraz 0:3 na strani) bio presudan.

“Šeki je davao ogromnu slobodu igračima, pustio ih da lepršaju, ali protiv Kelna si shvatio da ti treba neko pametniji na klupi. Mislim da niko ne bi izgubio od Kelna na onakav način, bez obzira na to što je celokupna utakmica predstavljala jedan veliki cirkus”, kaže Novaković.

Nešto drugačiju eksplikaciju svega ima Andrijašević:

“Šeki je imao drugačije ideje. Nisu se Džaja i on voleli. Dve Zvezdine zvezde, velika imena, uvek to ide teško... Na sve se nadovezao odlazak Piksija, zbog čega je Šeki bio jako ljut i tu je došlo do rastanka”.

Umesto druge Zvezdine zvezde, leta 1990. tim je preuzeo Ljupko Petrović, dotadašnji trener Rada.

“Ljupko je bio veliko ime u Jugoslaviji. Bio je prvo ozbiljna igrač, a potom je u trenerskom poslu krenuo ispočetka, od omladinskih selekcija. Dakle, radio je postepeno sve. Sa Vojvodinom je osvojio titulu 87/88, što je u vreme dominacije Velike četvorke bio neverovatan rezultat. I ne samo to, iznedrio je igrače koji su posle napravili velike karijere, poput Jokanovića, Mihalovića… Sve to ga je preporučilo za Zvezdu. Posle je sjajno radio i u Radu, gde je imao nekoliko igrača na pozajmici iz Zvezde, uključujući i Jugovića. Celokupan njegov posao uklopio se u Džajine vizije i lako je došlo do saradnje”, ističe Andrijašević.

Odlazak najboljeg

Promena trenera uoči sezone u kojoj postaješ šampion Evrope ceo uspeh čini još značajnijim. Kad se tome doda i odlazak najboljeg igrača, u vidu Dragana Stojkovića Piksija, onda sve dobija poputno neverovatne primese.

“Piksi je zaslužio da ode i to se znalo. Proveo je četiri godine tu i bilo je vreme. Njegov odlazak, ipak, i nije predstavljao veliki problem. Imao si u timu Robija i Deju, koji su mogli to da nadomeste. Bilo je bezbolnije da prodaš njega, nego, recimo, Pančeva koji je bio bez zamene. Pri tome, ti si već imao formiran tim, jak kolektiv, zato je i odlazak Piksija lako nadoknađen. Binić je od neke rezerve postao drugi napadač, krilo, i sjajno se uklopio sa Pančevim. Robi je preuzeo mesto plejmejkera i u njemu si imao idealnu zamenu za Piksija. Meni su ključni momenti pojačanja u vidu Belodedića i posle Siniše na polusezoni. Ljupko je sa Mihom odradio veliki posao jer je sa njim prethodno osvojio titulu u Voši. Brzo se uklopio u tu generaciju koja je nagoveštavala da može daleko u Evropi”, zaključuje Andrijašević.

Stojanović, Belodedić, Najdoski, Marović, Radinović, Šabanadžović, Jugović, Stošić, Mihajlović, Savićević, Prosinečki, Binić, Pančev. Ta imena predstavljala su okosnicu ekipe koja je napala evropski presto i napravila najveći uspeh u istoriji odvašnjeg fudbala.

“Videlo se da Zvezda ima mnogo jači tim nego prošle sezone, bez obzira na to što je otišao Piksi, najbolji igrač kojeg sam gledao. Mnogo je važnije što je ekipa dobila pojačanja, pre svega u odbrani. Pozadi si imao Mileta, koji je u tom momentu bio među najboljim defanzivcima sveta. Na sav napadački potencijal i odbrana je postal sjajna. Zaista je to bio izuzetno jak tim i za evropske uslove. Videlo se da je to – to”, sumira utiske Vladimir Živković, novinar Sport Kluba.

To na kraju i jeste bilo – to.

A kako su izgledale utakmice u Kupu šampiona, do pomenutog finala u Bariju, i šta ih je krasilo, čitajte u drugom delu trilogije.