ВРЕМЕПЛОВ: Пре тачно две деценије Бечеј покорио Европу (ВИДЕО)

За житеље највећег града крај нашег парчета „панонске принцезе” и раније је мај био најлепши месец године, јер центром струји опојни мирис цвета липе, и одржава најстарији југо фестивал дечијег сценског стваралаштва – Мајске игре. Од тада посебно

Данашњи датум уписан је златим словима у историји бечејског спорта и југословенског ватерпола, јер се 27. маја 2000. године „дрим тим” са Тисе попео на европски престо и тиме клупски примат у најтежем лопташком спорту вратио у земљу са, до тада, највише освојених трофеја елитног такмичења.

За житеље највећег града крај нашег парчета „панонске принцезе” и раније је мај био најлепши месец године, јер центром струји опојни мирис цвета липе, и одржава најстарији југо фестивал дечијег сценског стваралаштва – Мајске игре. Од тада посебно.

Тријумф вредан сваке пажње био је исте вечери ударна вест свих светских и домаћих спортских агенција, огласила су се и црквена звона у предивној мајској ноћи, а после гротла са око 5.000 ватрених навијача око олимпијског базена Јодне бање, славље се пренело на улице и у кафиће до јутарњих сати.

Жртвован је и во на ражњу, а бечејска Пивара је даривала хектолитре и хектолитре пенушавог пића.

Многи су јутро дочекали за кафанским столом и, уместо бурека, листали штампу, а други су рано устали да би је купили и читали текст испод наслова, попут, „Бечејци потопили континент”, „Бечеј је савршен”, „Европа се клања Бечејцима”, „И црквена звона славила шампиона”... 

Мада су имали састав за респект, Бечејци нису лако доспели на европски трон. Тек у четвртом покушају!

Првенац им је донео четврто место, у другом циклусу нису ни стигли до фајнал фора Лиге шампиона, у трећем су се окитили епитетом вицешампиона, а у четвртом су, најзад, потврдили квалитет.

У претходна три покушаја испречили су им се хрватски клубови, Младост из Загреба и Сплитска банка, а у тријумфалном походу пред својим навијачима потопили су, управо, поменута два ривала.

Прво су се реванширали Сплићанима (6:4) за пораз у финалу годину дана раније у Напуљу, а онда у великом финалу савладали (11:8) „жапце са Саве” и славље је могло да почне.

Знајући да су момци са Тисе 1983. године постали прволигаши,  био је то најлепши поклон за пунолетство у југо елити. Али, пропуштена је прилика да се прослави и пола века постојања клуба.

Пошто није сачувана званична документација о клупском оснивању, како је клуб „одрастао” и организационо сазрео, почели су да се славе јубилеји.

Неко је 1947. годину узао за „нулту” и на њу су се само додавале рецке. Међутим, кад је пре пар година одлучено да се напише клупска монографија поводом седам деценија постојања и загребало се по историји бечејског спорта, дошло се до сазнања да је клуб, ипак, основан 1950. године.

Управо из тог разлога констатација да је 2000. године пропуштена прилика да се заједнички прославе вредан јубилеј и још вреднији трофеј.

Грешка је, ипак, исправљена и све је смештено између корица клупске монографије имена „Од Канала до европског владара”, која би требало да угледа светлост дана крајем августа ове године на обележавању вредног јубилеја у оквиру којег ће бити и промоција монографије.

Имајући у виду да евоцирамо успомену на дан кад су Бечејци освојили ушати пехар европске клупске ватерполо елите, морамо нагласити да се тиме испунило обећање изузетног стручњака Влаха Орлића.

Наиме, он је доласком на кормило Бечеја коју годину раније приметио да је то средина која има све услове не само да израсте у први клуб југо ватерпола, већ и да стигне до крова Старог континента.

Прво обећање је испунио, а до другог су Бечејци стигли предвођени с клупе мађарским стручњаком Золтаном Кашашом, коме је асистирао у фази физичке припеме најтрофејнији бечејски тренер Мирко Блажевић.

Тријумфом је испуњен и животни сан тада првог човека бечејског ватерпола, угледног привредника и спортског радника, Ђорђа Предина Баџе и више од сна свих ранијих генерација бечејских ватерполиста.

Наравно, највише су се, с правом, радовали сами играчи, јер су на маестралан начин валоризовали уложени труд.

Европски плес на 11 утакмица током 37. циклуса Купа европских шампиона, са скором од 10 победа и само једним нерешеним резултатом, уз гол разлику 115:61, одиграли су голман Александар Шоштар, те играчи Предраг Зимоњић, Недељко Родић, Горан Крстоношић, Ненад Вуканић, Иштван Месарош, Александар Ћирић, Вељко Ускоковић, Ласло Тот, Александар Шапић, Југослав Васовић, Балаж Винце, Небојша Милић, Бранко Пековић и други голман Слободан Соро.

Сви су били виртуози у води, попут видре која је била клупска маскота. Деветорица су носила капицу репрезентације Југославије, двојица Мађарске, а преостала четворица су били натпросечни клупски играчи са каснијом завидном ино каријером.

Сваки од њих је имао свој разлог за радост, али трилинг имењака Александра нешто више од осталих.

Најстарији, капитен Шоштар, стигао је у 37. години живота до јединог недостајућег трофеја у пребогатој спортској каријери.

„Тиски цвет” Ћирић је увећао девизни рачун за 1.000 „швајцараца”, колика је била награда ЛЕН бироа за МВП завршног турнира циклуса Лиге шампиона, и пехар намењен најбољем играчу у конкуренцији четрдесетак актуелних и бивших репрезентативаца три државе, Мађарске, Хрватске и СРЈ.

Најмлађи Шапић, коме је недостајало пет дана до 22. рођендана, окитио се престижним епитетом „краљ стрелаца”, пошто је са пет голова у финалу стигао до голгетерске „коте 39”, што је, готово, 30 процената свих голова Бечејаца на путу до европског престола.

На поменутој августовској прослави везаној за јубилеј, седам деценија клуба и две деценије од остварења сна свих генерација, биће позвани, између осталих, сви чланови „дрим тима”.

Биће то прилика да се поново друже, присете славног дана и прокоментаришу написано у монографији клуба чију су кашицу поносно носили.