Враћање у форму на шпиц патикама

Желим да што пре наступам. Представу „Бајадера” обожавам, а прижељкујем да се обнове „Жизела” и „Самсон и Далила”

Примабалерина Бојана Жегарац Кнежевић је у напону своје уметничке каријере одиграла готово све улоге у балетима, који чине репертоар Народног позоришта. Награде престоничког националног театра припале су јој за Белог и Црног лабуда у „Лабудовом језеру” и Маше у „Крцку Орашчићу”, признање „Радомир Вучић” уручено јој је за Китри у „Дон Кихоту”, а „Терпсихору” је добила за Никију у „Бајадери”. Ангажман у Сан Франциску јој је својевремено помогао да схвати шта јој је важно у балету. Због пандемије Бојана Жегарац је искусила паузу, али сада када се повратак у нормалне активности успоставља наша саговорница радо говори о будућим данима:

– Када се отвори позориште, оно што ћу ставити у први план је враћање у форму на шпиц патикама. Мом телу недостаје свакодневна рутина. А са повратком форме расте и сигурност у покрете, партнера и своје ноге. План ми је да што пре наступам. „Бајадера” је балет који обожавам, можда је и најдражи од свих у којима сам играла. Моја премијера те представе била је у децембру 2014. године. Верујем да ћу уз новог партнера, Игора Пастора, који ће тумачити Солора, успети да испуним очекивања публике. Прижељкујем да се обнови „Жизела” која се не изводи већ две године. Балет „Самсон и Далила” кореографа Лидије Пилипенко ми је неостварена жеља и волела бих једном да се врати на наш репертоар.

Бојана Жегарац се овом приликом присећа да на почетку пандемије није размишљала о томе када ће поново заиграти пред публиком. Једино јој је било важно да сачува своје и здравље најближих.

– Знала сам да моје колеге размишљају исто. Одржавала сам форму понекад у групи, преко видео-позива, понекад сама. Уз свега неколико основних ствари као што су еластична трака, вијача или тегић, може да се осмисли добар тренинг. Потребна је само мотивација. Себи сам обећала да ћу више пазити на здравље и имунитет – наглашава уметница.

Сматра да на њену каријеру није пуно утицало ово ванредно стање и да је знатно више трага оставило на младе колеге које се тек развијају и пробијају на балетску сцену. Бојана Жегарац радо издваја сарадњу са нашом примабалерином и педагогом Душком Драгићевић, са првакињом Тамаром Ивановић и са гостујућим увежбачем Сабрином Боско. Открива да се много тога научи на гостовањима:

– Моје искуство у иностранству заснива се на сарадњи са Сан Франциско балетом, где смо захваљујући кореографу Брусу Стајвелу били позвани својевремено Милош Марјан и ја. Играли смо главне роле у балету „Дракула” који је он поставио и вежбали две недеље са њиховим ансамблом. Њихов начин функционисања, и приступ раду су ми у почетку деловали чудно, али сам брзо схватила да то може допринети мом развоју. Они раде више од нас, у тој мери да се њихов ритам своди на балетску салу и спавање. Није остајало времена за друге ствари. Ми овде шест сати вежбамо, имамо сталне уговоре и заштићени смо у том смислу, док се тамо потписују сезонски уговори сваке године изнова. С друге стране њихове зараде су веће, имају шансе да их неко види и ангажује, а и да обиђу свет. Ипак вратила сам се овде због моје породице.

За крај наша саговорница наводи да би балетска уметност, али и култура уопште требало да су на знатно вишој лествици у друштву и додаје:

– Живимо у добу када се култура уопште не цени, и систем вредности у држави је погрешан. Уколико се настави занемаривање културе, не видим балет на бољем положају у будућности. Радимо у лошим и нехигијенским условима који могу угрозити наше здравље и довести до повреда. Желела бих да балет добије једног дана место које заслужује, али за то су потребне озбиљне промене. Као особа која обожава и живи за балет, наставићу и поред тога да се усавршавам. Да одржавам мотивацију и учествујем у новим пројектима.