Битка за Белорусију

Где оклева Москва, гура се Вашингтон. Овако би могла да се опише ситуација када је реч о Белорусији. Земља којом од 1994. влада Александар Лукашенко представља „тампон зону” између стратешких интереса Русије и настојања НАТО-а да цео централни део Европе насели својим трупама. Али, Лукашенко се показао као тврд орах.

Амерички председник Доналд Трамп одлучио је да „нападне” тако што ће на функцију амбасадора у белоруској престоници именовати Џули Фишер, заменицу државног секретара, искусну дипломату, досад задужену за односе са партнерима из западне Европе. Задатак Фишерове неће бити ни лак ни једноставан. Јер, подсећају „Белоруске новости”, САД и Белорусија већ 12 година немају ваљане дипломатске односе.

Још 1997. Вашингтон и Минск су своје амбасадоре изненада „повукли на консултације” које су потрајале пуних месец дана. Потом је уследио скандал с присилним исељавањем двадесетак амбасада из елитног дела белоруске престонице. На све се надовезало често неразумевање САД и Белорусије по разним питањима, укључујући и третман политичких затвореника, да би на крају „тиква пукла” 2008, када су Американци прибегли економским санкцијама. Број запослених у амбасадама и конзулатима две земље свео се – на пет.

Белорусија је географски стешњена између Русије и Украјине са једне стране, и три чланице НАТО-а (Пољска, Литванија, Летонија) са друге. Овакав стратешки положај земљу са једва 9,5 милиона житеља ставља у ситуацију да безбедносно, практично, зависи од других. Ово Лукашенка тера да спољну политику прилагођава непрекидним вербалним кошкањима између западне војне алијансе и источног суседа. За сада му успева, али уколико би се те несугласице претвориле у нешто опасније, положај би му био уздрман.

„Понуде за партнерство” које подједнако стижу из Москве и из Брисела имају за циљ да му ограниче све оно што сада поседује, а пре свега могућност да влада доживотно. У НАТО-у то не би било „спојиво са демократским принципима”, док би у евентуалној федералној заједници са Русијом та улога несумњиво припала Владимиру Путину.

Током недавне посете државног секретара САД Мајка Помпеа Минску Лукашенко је изјавио да Белорусија није Русија и да сарадња са америчким партнерима ничим не би требало да буде ограничена. Многи су овакав став више протумачили као поруку Москви, него као истинску стратешку најаву. Бивша совјетска република економски је превише зависна од Русије, од које добија нафту по повлашћеним ценама и којој продаје производе своје металске индустрије и слично. Ту врсту партнерства нико на Западу јој неће понудити.

Са друге стране, оно што се протеклих година дешавало у Украјини јасна је опомена и Белорусији и НАТО-у да постоје границе преко којих Москва не може и не пристаје да пређе. Та порука заснована је на чињеници да САД и НАТО немају адуте да се уплету у било какав сукоб са Русијом. Не толико због војне моћи највеће државе на свету колико због „претњи” које Америци стижу са других страна, од Кине, или Ирана, као и услед невољности Европе да се укључује у неспоразуме који нису њени.

Одлука Лукашенка да 9. маја, упркос епидемији вируса корона, свечано обележи 75. годишњицу окончања Другог светско рата и још једном докаже да је играч на којег ваља рачунати указује на то да ће амбасадорка Фишер морати своје дипломатске потезе да вуче изузетно опрезно.