https://www.danas.rs/wp-content/uploads/2019/03/vlatko-sekulovic-foto-medija-centar-678x381.jpg?x28615
Foto: Medija centar

Koreografija na ringišpilu straha

by

Poslednje zajedničko obraćanje crkveno-državnog rukovodstva Srbije, povodom zbivanja u Crnoj Gori, sigurno je, između ostalog, imalo i svoju izbornu funkciju, poboljšanje rejtinga vladajuće koalicije, a posebno SNS-a.

Osnovni motivacioni faktor koji je tom prilikom iskorišćen je strah. Pošto strah od bolesti kovid 19 ne pogoduje izlasku na birališta, jer smanjuje izlaznost usled straha od zaraze, ovaj je morao biti preklopljen i zamenjen novim-starim strahom, strahom od drugoga, u ovom slučaju Crnogoraca, a glasanje pretvoreno u dužnost odbrane naroda, a ne u demokratsko pravo.

Srpski nacionalizam od kraja osamdesetih godina prošlog veka sa manje ili više uspeha manipuliše i koristi strah, a posebno strah od drugih naroda, radi ostvarenja sopstvenih ciljeva.

Prvo su na redu bili Albanci, potom su došli Hrvati, pa Bošnjaci, odnosno Muslimani, a danas su u fokusu Crnogorci kao neprijatelji Srba.

Nacionalistička retorika je uvek ista i u suštini zasnovana na pretpostavljenoj ugroženosti srpskog naroda od strane drugih naroda, čime se kod Srba stvara i održava strah i mentalitet nacionalnog opsadnog stanja.

Prema Kaufmanu, kada je jedna grupa, odnosno narod, definisana mitom koji obeležava drugog kao neprijatelja i kada je grupa ubeđena da je u opasnosti, ta grupa može biti nagovorena da podrži ekstremne mere koje se opravdavaju kao samoodbrana.

Svaki od ovih elemenata možemo prepoznati u legitimizaciji, tj. obezbeđivanju podrške birača, srpskog nacionalizma.

SPC je zadužena da gaji mitove poput Kosovskog, gde su Albanci zauzeli umesto Turaka status arhineprijatelja, a srpski nacionalistički intelektualci mitologizuju nove tragedije poput ustaškog logora Jasenovac, operacije „Oluja“ ili NATO bombardovanja 1999. godine.

Cilj je stvaranje i održavanje predrasuda čiji će rezultat biti neprijateljski odnos prema drugima. Taj strah od drugog mora imati svoje lice, te nacionalisti ne čase da od bilo kog protivničkog političkog lidera prave neprijatelja iz bilo kog razloga, a prema kriterijumu korisnosti i ubedljivosti.

Da li su to Kurti, Milanović, Zaev, Đukanović, Izetbegović, Komšić, Đurić ili Đinđić, nije bitno, svi su oni samo koreografija na ringišpilu straha gde srpski nacionalisti drže sopstveni narod, prikazujući sebe kao zaštitnike „opsadnutog naroda“, a sve zarad opstanka na vlasti i ostvarenja vlastitih interesa i ciljeva.

Hapšenje sveštenika u Crnoj Gori, usled kršenja pravila zaštite javnog zdravlja, izazvalo je lavinu osuda od strane srpskih velikodostojnika. Ipak i srpski državni funkcioneri kada hoće, primenjuju iste te mere i prema pravoslavnim sveštenicima.

Tako je tokom aprila ove godine uhapšen horepiskop eparhije raško-prizrenske u egzilu, Mirković, starešina katakombalnog manastira prepodobnog Justina Ćelijskog u Barajevu.

Ovaj pop je održao liturgiju suprotno zabrani, te mu je bilo određeno zadržavanje sve do davanja izjave pred nadležnim javnim tužiocem.

Neki drugi sveštenici koji su u suštini isto radili što i pomenuti Mirković, poput Bulovića, Bogunovića i drugih, su unapred abolirani i prema njima srpski državni organi nisu primenili nikakvu meru. Razlog ovakvog različitog tretmana je u tome što su Bulović i Bogunović sveštenici Srpske pravoslavne crkve, a Mirković je sveštenik „alternativne“, „prave“ Srpske pravoslavne crkve, tzv. „u egzilu“, za koju su oni prvi „ekumenski izdajnici prave vere“.

Uzgred, i na ovom primeru se vidi da srpski državni organi primenjuju dvostruke aršine kada se radi o verskim zajednicama, te jedna ima državnu podršku, a druga nema.

Poređenje današnje Crne Gore sa osmanlijskim periodom ili NDH, usled hapšenja sveštenika koji se ne pridržavaju zakona ili zakona koji uređuje versku slobodu, ima za cilj da održava kulturu straha iz koje nacionalizam crpi veći deo svog legitimiteta.

Istovremeno istu funkciju imaju i stalne optužbe spram političkih protivnika kao izdajnika naroda, odnosno onih koji ugrožavaju neophodno jedinstvo „opsadnutnog naroda“.

Napadi i diskvalifikacije političkih protivnika s jedne strane i optužbe o genocidnim namerama svih susednih naroda koji okružuju srpski narod s druge strane dva su lica iste medalje, mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja.

Bez obzira da li je pretnja realna ili ne, cilj ovih optužbi je da stvore percepciju stvarne opasnosti i samim tim straha kod birača, prvenstveno srpske nacionalnosti, sa pretpostavljenom podrškom onoj političkoj opciji koja ubedljivije obećava zaštitu srpskog naroda kako od spoljnih tako i od domaćih pretnji.

U takvoj društvenoj atmosferi, političke stranke i lideri koji prihvataju osnovni „narativ“ o ugroženosti srpskog naroda, imaju koristi ako su na vlasti, a ako su u opoziciji, unapred su osuđeni na poraz jer jednostavno nemaju na raspolaganju instrumente vlasti (instrumenta regni) kojima mogu da simuliraju svoju korisnost u zaštiti naroda od indukovane percepcije opasnosti.

Logika nacionalista zasnovana je na pretpostavci da će se u situaciji pretnje taj strah isključivo kanalisati birače ka homogenizaciji i izlasku na birališta.

Međutim, to je jedna od mogućih prirodnih reakcija na strah, druga je ta da se ljudi spasavaju od opasnosti ne uklanjanjem pretnje, već begom od iste.

Čim popuste mere drugih država u vezi pandemije bolesti kovid 19, opet će se nastaviti odliv stanovništva iz Srbije, a posledice po prirodni priraštaj stanovništva, uprkos najavljenom ili priželjkivanom privrednom rastu, biće negativne.

Jednostavno, tamo gde vlada strah nema sigurnosti, a gde nema sigurnosti nema poverenja, a gde nema poverenja nema ni nade, a ljudi prirodno beže od beznađa. Stanje stalnog konflikta i mentalitet opsade koje stvaraju srpski nacionalisti je štetno i ugrožava opstanak srpskog naroda i društva. Vanredno stanje je za sada ukinuto, ali nacionalisti i dalje drže građane i građanke Srbije u opsadnom stanju.

Mentalitet nacionalnog opsadnog stanja u Srbiji ne trpi objektivno i racionalno opravdanje ni u odnosu na Crnu Goru, i moguće ga je promeniti samo drugačijim „narativom“, afirmacijom alternativne „cause sui“, kako to definiše Abulof, nenacionalističkog odnosa pripadnika i pripadnica srpskog naroda prema sebi i prema drugima, ako se želi opstanak srpskog nacionalnog identiteta i društva na duži rok.

Autor je advokat

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

 

Učlani se

Povezani tekstovi: