“Haris bi igrao za reprezentaciju, Peđa se nije umarao"

“Bio je izvanredan talenat, uz hrabro i ludo srce. On je u karijeri mogao da dođe do neslućenih visina, i danas mi je velika rana na srcu to što se dogodilo“, na taj način Željko Lukajić opisuje pokojnog Harisa Brkića, legendarnog košarkaša Partizana koji je tragično preminuo krajem 2000. godine.

U trenerskoj karijeri dužoj od 30 godina Lukajić imao je priliku da radi sa brojnim velikim imenima – govorili smo o mladom Željku Rebrači, Predragu Stojakoviću iz vremena solunskog PAOK-a, o ranim danima Darka Miličića i Bobana Marjanovića, kao i o izuzetnosti Milenka Topića.

Lukajićevo ime najčešće se vezuje za Hemofarm – Struja se seća čuvene utakmice sa Makedonikosom u ULEB kupu i svega onoga što je Vrščanima nedostajalo van terena, ne samo tada, već i u domaćim okvirima.

Prisetili smo se i za košarkaške sladokusce čuvene KK Borovice sa Lisicom, Sretenovićem i Stojkovićem, razgovarali o Aleksandru Čubrilu, Vontigu Kamingsu... Uživajte!

Vodio je Lukajić Partizan u vreme sankcija (sezona 1993/1994) – osvojen je Kup, u finalu plej-ofa bolja je bila Crvena zvezda, ali postavljena je osnova za izvanredni tim crno-belih. Deo te generacije bili su Lončar, Zoran Stevanović, Rebrača, Brkić, Sretenović, Berić, Šilobad, Drobnjak, Čanak...

“Ta sezona i ta ekipa spadaju među moja najlepša sportska sećanja, bili su ambiciozni i talentovani momci, ja mlad trener, a ljudi u Partizanu sa Kićanovićem i pokojnim profesorom Nikolićem na čelu sa vizijom kako treba da se radi. Mnogo igrača iz tog tima napravilo je vrhunske generacije – talentovani strelac Lončar i Rebrača bili su u 12 kada je Partizan postao prvak Evrope, ali su se tek posle razvili i napravili divne karijere, zatim Šilobad kojeg ne smemo zaboraviti, a tada smo želeli da napravimo generaciju ne razmišljajući za početak o trofejima, već generaciju koja će kada stasa ponovo moći da bude među najboljima u Evropi. Na kraju su mnogi iz tog tima i igrali fajnal-for 1998. godine kada je Kime Bogojević bio trener.

Dakle, kada sam došao, zahvalili smo nekolicini dobrih igrača i ličnosti kao što su Pajović, Ivanović, Stojković i Goljović, sve sa ciljem da pružimo šansu mladima. Doveli smo pokojnog mog Brku (Harisa Brkića), vratili smo Berića iz Profikolora i ubacili u tim Drobnjaka, Čanka, Vladu Petrovića, Čubrila smo doveli iz Italije. Govorim 'mi' jer za mene 'ja' ne postoji u kolektivnom sportu, to je pokojni profa uvek govorio, gadljiv sam na taj samomarketing koji je u poslednje vreme isplivao. Tada je u klubu bio Raša Nesterović, bio je s nama na pripremama i posle su ga volšebno odveli u Sloveniju, Varda koji je kucao na vrata...“

"Rebraču sam jurio još u Novom Sadu, Haris mi je uvek primer na seminarima"

Rebrača je u Partizanu bio do 1995. godine, zatim je blistao u Benetonu i Panatinaikosu, sa kojim je postao šampion Evrope 2000, uz nagradu za najkorisnijeg igrača finalnog turnira. Potom je šest godina igrao u NBA ligi za Pistonse, kratko za Hokse i onda za Kliperse, a sa reprezentacijom je bio dvostruki prvak Evrope, prvak sveta i olimpijski vicešampion.

“Još dok sam bio asistent u Bosni, išao sam u Novi Sad da gledam Rebraču, pratio sam ga i želeo da ga dovedem. Od starta je pokazivao neverovatan talenat, skočnost, tajming za rampu. Admiral Robinson iz Sparsa u tom trenutku je bio aktuelan, Milenko Savović je prvi uporedio Rebraču sa njime. Videli smo da mu treba dati šansu, a osim košarkaških, imao je i prave ljudske osobine da uspe – uporan, željan i gladan. U to vreme su počele da se radi u teretani, na njegovo telo počeli smo da kalemimo mišićnu masu, posle je sa uspehom igrao i u NBA ligi“.

Haris Brkić je kod Lukajića ušao u prvi tim, u Partizanu je proveo šest sezona, a posle jedne u Budućnosti vratio se među crno-bele. Odigrao je samo tri utakmice pre tragične smrti, ubijen je 15. decembra 2000. godine.

“Ostaje žal za pokojnim Harisom, koji je bio izvanredan talenat, uz hrabro i ludo srce. On je u karijeri mogao da dođe do neslućenih visina, i danas mi je velika rana na srcu to što se dogodilo. Siguran sam da bi zaigrao i za reprezentaciju, on je bio nešto atipično i imao je kvalitete sa kojima se čovek rađa, koji se ne mogu naučiti. Uvek na trenerskim seminarima dajem primer kako je Brkić iz punog sprinta izlazio u jedan težak naskok – nikada ne znaš kuda će da ode, imao je jake ruke i karakteristični produženi korak, a uz to i ideju i maštu u igri.

Znam da je pokojni profa uporno galamio na mene i tražio da Brkić bude plej, a ja sam se borio sa profom i govorio mu: 'Lako će on biti plej, dajte prvo da se zadovolji da daje koševe'. Mladi igrač hoće da bude u centru pažnje, ne može odmah da gleda samo da asistira, a posle će da napravi i druge velike igrače, kao što je Kića svojevremeno napravio od Bobana Petrovića, Pešića i ostalih. Nije ni davao koševe, samo je njima delio i bili su šampioni“.

Jedan od onih koji nisu ostvarili potencijal bio je Aleksandar Čubrilo – Partizan je napustio 2001. godine, ali nikada nije ispunio predviđanja da će postati vrhunski košarkaš.

“U ono vreme je bio krilni igrač sa visinom od 207 cm, brz, eksplozivna snaga... Nije ostvario svoj potencijal. Svi pravimo greške, i mi treneri, a i on koji nije upornošću išao do kraja da talenat realizuje na pravi način kao što su to uspeli drugi. Za veliku karijeru košarkaš mora da bude i tvrdoglav, ali i da proguta neke stvari, od bola do nepravde. Mislio sam da će on biti novi Grbović, i precizan šut i eksplozivnost, očekivao sam više od njega – jeste imao tu povredu ukrštenog ligamenta koja je bila teška, i to ga je sigurno omelo, mada su se drugi i vraćali posle toga“.

"Ugurali mu gepek u zadnje sedište!" Razlaz sa upravom, Partizana, Borovica i Piva

Taj tim Partizana bio je kao porodica, Lukajić ističe da je bila milina raditi u toj atmosferi i sa takvim momcima.

“Imao sam sreću da su u timu bili i dvojica iskusnih igrača – pre svih jako iskusni Sreta (Zoran Sretenović), na terenu je bio plejmejker-vragolan, ali u svlačionici je bio pravi primer i svi su se vodili za njime među mlađima. Tu je bio i Stragi (Zoran Stevanović), koji nije toliko odskakao godinama, ali jeste igračkim iskustvom i imao je autoritet velikog igrača, bio je važan u generaciji koja je postala šampion Evrope. U jednom trenutku su izmislili sledeću igru. Kada idu od Pionira dole prema Cvijićevoj, na tom semaforu gledaju ko nije koncentrisan, polako priđu i kucnu ga, branik o branik. Nisam siguran da li je Stragi dodao gas ili je neko njemu, ali ugurali su gepek u zadnje sedište koliko su udarili. Kada su došli naveče na trening, orilo se od smeha u svlačionici, nije tu bilo ljutnje. U tom timu je vladala porodična atmosfera, imali su dogovor da jednom-dvaput sedmično cela ekipa ide na ručak – negde u Zemunu su bila dobra krilca na žaru, svi su išli. Mnogi od njih i dalje se drže zajedno“.

Međutim, posle samo jedne sezone usledio je rastanak sa crno-belima...

“Nisam se našao sa novim rukovodstvom koje nije razmišljalo košarkaški poput Kiće i ostalih, nisam samo ja otišao... Moj karakter mi nije dozvoljavao da ostanem u takvoj situaciji, nisam mogao da dozvolim neko ko nikada nije šutnuo loptu na koš dođe i savetuje mene da Stragi igra krilo. To je samo jedan primera, a bilo je još košarkaških nebuloza prema kojima bi svaki pravi trener osetio odbojnost. Jednom mi je predsednik Borovice rekao: 'Struja, ti da se udaviš, tražio bih te uzvodno'. Želeo sam da izgradim sebe i da ja odlučujem o onome što se događa na terenu i u svlačionici jer se na kraju krajeva tu o mom poslu radi, a prema upravama i predsednicima sam uvek gajio poštovanje“.

Košarkaški romantičari na ovim prostorima sa setom se sećaju KK Borovice iz Rume. Upravo je Lukajić bio trener u sezoni 1994/1995, kada je Borovica izbacila Zvezdu i u finalu plej-ofa pružila jak otpor Partizanu. Bila je to ekipa sa Miletom Lisicom, Sretenovićem i Slađanom Stojkovićem, zatim Vladom Dragutinovićem, Radetom Milutinovićem, Pokrajcem, Lukovićem...

“Bio mi je to prvi put da sam došao u formiran, iskusan tim i imao sam veliku sreću da mi je prijatelj bio pokojni Piva Ivković, čovek koji je čudo košarkaškog razmišljanja. On je vodio Radnički koji je imao mlad tim, odigrali smo trening-utakmicu, posle toga seli u piceriju i pitam ga: 'Piki, šta da radim, šta me savetuješ?' Piva mi je dao jednostavan savet: 'Nemoj samo da budeš trener kakav jesi'. Pitam ga šta to znači, a on je znao da sam detaljista, da volim da radim na tehnici, da zaustavljam... Odgovara mi: 'Nemoj da ih učiš šta je pravilno iz ukrštenog koraka, pusti ih da igraju, oni sve znaju, samo treba da im pomogneš da se nađu i da se uigraju'. Poslušao sam ga i to je bilo prvi put u toj Jugoslaviji da Partizan i Zvezda nisu igrali u finalu plej-ofa.

U finalu smo čak i pobedili jednu utakmicu Partizan, koji je tada vodio pokojni Bora Džaković. Ima jedna anegdota iz tog finala – moj prijatelj iz Beograda doveo je mog tada šestogodišnjeg sina u Rumu na utakmicu. Dete kao dete, navijač Partizana, Rebrača zakucava, a on skače. Dođem kući i zezam ga: 'Sine, tata hrani od ovoga, daj malo i za mene navijaj'. On na sledećoj opet skače za Partizan, kažem mu: 'Ovo nije u redu, neću ti kupiti bicikl'. Posle je počeo malo i za mene, ali kratko jer mu je moj prijatelj obećao da će mu on kupiti bicikl: 'Donosim sutra, samo ti navijaj'. To uvek spominjemo i ispunio je, doneo mu je 'bmx' sutradan“.

"Grci su znali i ricinus u vodu da stavljaju, Topić je fenomen"

Najdublji trag Lukajić je ostavio u Hemofarmu, koji je vodio u dva navrata – od 1998. do 2005, zatim i od 2010. do 2012. godine. Prvi veliki rezultat bio je plasman u finale Kupa Radivoja Koraća i poraz od Unikahe – Peković, Savić, Vidačić, Ivanović...

“Moja filozofija svuda bila je da svake godine moramo da uvedemo barem jednog mladog igrača u tim. Preuzeo sam preiskusan tim Hemofarma – Vučurević, Ivanović, Savić, Bojan Popović – jedino su Zečević i Gnjato bili od mlađih. Miša Babić mi je rekao da moramo da pravimo tim za Evropu, da smo ambiciozni – jesmo to uradili, ali smo uvek davali šansu i mlađima

Doveo sam Đoga iz B lige, Miša Babić mi kaže 'ko ti je taj', a on je bio možda i jedan od najboljih igrača. Sledeće sezone igrali smo u finalu Kupa Koraća. Bila je to prava ekipa, često navodim Cobeta Stefanovića kao primer – jedan od igrača specijalista za odbranu, radnika kakve sam uvek voleo da imam u timu. Macijauskas mu je na primer dao četiri poena, u džep ga je stavio kada smo igrali sa Lijetuvos ritasom“.

Na terenu i u košarkaškom smislu, Hemofarm je postajao značajan klub, a najveći uspeh bilo je osvajanje Jadranske lige u sezoni 2004/2005. Bio je to tim predvođen Bogavcem i Topićem, uz Jasmina Hukića, Sašu Vasiljevića, Antonija “Ormara“ Mikinga, igrali su i Bojan Bakić, Đikanović, Boris Savović, Borisov, Petar Popović. Lukajić naglašava da jedino žali za time što su Vrščani gubili bitke van terena, što je onda često uticalo i na sâm teren.

“Hemofarm je bio pravi sistem, loše je za srpsku košarku što taj klub nije opstao, moralo je više da se učini jer je se u tom klubu radilo po tipičnim našim prinicipima – po viziji, načinu rada, organizaciji i odnosu prema igračima, što će i oni svi potvrditi. Lično, nikada nisam potpisao ugovor, a ni igrači nikada nisu pravili problem ako nekada kasni plata jer se verovalo na reč, ali s razlogom. Postojala je odgovornost svakog pojedinca, dogovori. Jedino što nam je nedostajalo jeste logistika, vrh sportskog dela i menadžmenta, nisu mogli da uđu u varijante, a svi znaju kako se i šta se dešavalo – nisu uspevali da se izbore da Hemofarm ima jednak tretman kao ostali, da ima dobro suđenje, nisu se izjašnjavali i nisu želeli da se zamere kad dođu u Beograd. A u sportu postoji samo jedno – borba“, priča 61-godišnji stručnjak i nastavlja:

“Knjiga može da se napiše kako su nas dočekivali npr. u Podgorici, bili smo klub iz varošice koji je bio trn u oku nekim velikima. A ja uvek govorim – jako je bitno da te neko tera da budeš još veći. Ako si sâm i pobeđuješ sa 40 razlike, nisi veliki klub bez pravih rivala jer ne dobijaš kvalitet kojem težiš i koji ti je potreban da bi se 'pobio' muški u Evropi. I kada smo osvojili ABA ligu desio se jedan od apsurda – mi smo bili prvi, a finalni turnir igrao se u Beogradu, pa gde to ima, za šta smo se borili?“

Hemofarm je te sezone skupo platio cenu toga što van terena nije bio klub velikog imena. Izvanredni tim stigao je do polufinala ULEB kupa, pobedio grčki Makedonikos u Vršcu sa 107:84 i finale je već bilo viđeno. Međutim, u potpuno neregularnim uslovima u revanšu je grčki tim pobedio sa 96:65.

“Upozoravao sam da će se to desiti, ali menadžment me nije slušao: 'Uvek ti nešto...' Išli smo dole u Grčku, znam ih, radio sam tamo... Igrali smo u kontejneru, leže ti na leđima, na sve su spremni – i da gurnu u džep, svašta se pričalo, čak i da su ricinus jednom stavili u vodu... Priča se i danas o čuvenoj utakmici u fudbalu Panatinaikosa i Zvezde. Tako velike utakmice, polufinala i finala, ne igraju samo košarkaški i treneri, već ih igra ceo klub. Igrali smo protiv osam igrača, navijači uneli brodske sirene, ne mogu tajm aut da držim, ali čekaj majstore – oni su probali i uspeli, a mi nismo ni probali da se odbranimo. Naša je greška što nismo predupredili, a znao sam šta se sprema... Siguran sam i da bismo osvojili jer smo u finalu išli na Lijetuvos ritas, koji smo dobijali i na strani i kod kuće“.

Te sezone Lukajić je iz tima izbacio Amerikanca Vontiga Kamingsa – potez koji se na kraju isplatio, ali na koji se u početku nije gledalo s odobravanjem. Trener rodom iz Goražda naglašava da je u odnosu sa košarkašima uvek bio dosledan.

“Igrači i ja smo kroz sve prolazili zajedno, i radosti i patnje, a svako je imao isti tretman – poštovao sam radnike, hvatao za vrat neradnike i izbacivao iz tima, kao što sam učinio sa Kamingsom. On je bio NBA igrač, a uveo sam umesto njega malog Rakića i osvojili smo ABA ligu. Kamings je došao umišljajući da je veliki igrač, ponašao se kao da je car, na treningu šeta, nespreman, neuključen, vidim i da mi ne valja svlačionica... Bilo je borbe, govorili su mi 'ostavi ga, daj mu šansu', a rekao sam da mogu samo za uši da ga iščupam. Popravili smo atmosferu posle njegovog odlaska i sve je krenulo nabolje.

Tokom karijere nisam nikada sekao preko kolena – iznerviraju igrači mene, iznerviram ja njih, ali to je sport i to se zaboravi. Jedino što nisam tolerisao, i danas to mrzim, jeste kašnjenje od minut-dva. Lenj si i neodgovoran, minut se u sportu ne trpi, nama sekunda može da znači trofej, tako da nisam dozvoljavao u autobus da se uđe ko kasni“.

U dva navrata je Lukajić u Hemofarmu sarađivao sa Milenkom Topićem. Ime je “Top“ stekao u Profikoloru i pogotovo u BFC Beočinu, a igrao je i za Crvenu zvezdu, Montepaski, Olimpiju Milano i Retimno. Sa reprezentacijom Jugoslavije bio je svetski i evropski prvak, kao i olimpijski vicešampion.

“Trenirao sam mnogo velikih igrača i čast mi je što sam radio sa svakim od njih, ali posle svakog treninga sa Milenkom Topićem može nešto da se nauči. Čovek kojem 'ne znaš boju glasa', kao dete ga možda ne bih ni selektirao jer nema telo vrhunskog igrača, ali glava i karakter izuzetni. Kada bismo radili skauting, drugi bi se uglavnom meškoljili i morao sam da im popravljam koncentraciju, a on bi ušao sâm, uneo stolicu i gledao. Samo me jednom upitao: 'Izvini, Struja, nisam čuo, je l' onome jača strana leva ili desna?' Kada izađe na teren, sve je upamćeno.

Kod mene je u odbrani matematika, nema improvizacije, a Sale Vasiljević je najbolje to opisao: 'Lako je igrati odbranu kada ti je Top iza leđa, samo osetiš da te neko vuče za dres i prebacuje te gde treba da staneš. On misli za petoricu'. Topić je produžena ruka trenera – kada smo raskinuli sa Kamingson, samo sam jednu stvar uradio, a to je da lopta na početku akcije mora da ide na Topića, pa ćemo da vidimo za dalje. On je bio drugi plejmejker, čudo, a u statistici je retkost videti mu dve izgubljene lopte – tačno zna npr. koji saigrač kakvu loptu može da uhvati, a kakvu ne. I da ne zaboravim, najkarakterističnije za njega jeste sledeće – kada imate Topića u timu, ne razmišljate kakav će biti trening jer čovek ne voli da izgubi ni na treningu. Ljuti se na svoje ako gube, ljuti se na mene ako sam pogrešio i dao loptu protivničkom timu. Karakter pobednika, neverovatna upornost i voleo bih da imamo više sportista sa takvim odnosom“.

"Miličić – 56 zastava, 12 jahti, tako mlad moraš da izludiš"

U prvi tim Hemofarma Lukajić je uveo i Darka Miličića. Levoruki centar je od 2001. do 2003. nosio narandžasti dres vršačkog tima, a potom je kao drugi pik na NBA draftu otišao u Detroit Pistonse. Bio je u NBA ligi do 2012, ali karijera mu nije išla tokom koji su mnogi očekivali uzevši u obzir Darkov talenat.

“Veliki igrač mora poseduje glad za loptom, glad za pobedom, glad za odgovornošću. Od potencijala do velikog igrača dug je put, Miličić je pravi primer jer telom je bio ispred svih ostalih. Možda je rano i otišao, u SAD nisu uspeli da mu izgrade pobednički karakter, a samo mu je to nedostajalo. Već sa 17 godina je tu bio i medijski pritisak, tačno se sećam da je u Blicu bio neki tekst koliko će Miličić zarađivati – prva godina, 56 'zastava' kragujevačkih, druga godina 12 jahti tih i tih... Tako mlad moraš da izludiš, bili su tu i menadžeri koji su mu solili pamet, a tako mladom igraču u toj situaciji moraš da se posvetiš sa svih strana.

Ja sam ga sa 16 godina ubacio u prvi tim – bio je buntovan što odmah ne igra, ali pričali smo, posle je igrao, nisam mu davao da bude onaj hiroviti dečko, mada je on pokušavao. I bilo je sve u redu. Posle prve godine u Vršac su došli Džo Dumars i Kokoškov, koji je tada bio asistent u Detroitu, za koji je igrao i Rebrača. Družili smo se i rekao sam mu da ne može da veruje koliko mu je dobro jer ima Željka da mu pokaže šta i kako, Igora koji je čudo od momka, a Dumars je došao da ga obiđe, vidi roditelje itd. 'Samo ne slušaj nikoga, svoju glavu i napravi karijeru', rekao sam mu. Mislio sam da je tada shvatio, ali ko zna šta se sve tamo izdešavalo... Ponavljam, mladog igrača moraš da vodiš i da mu pomažeš, i privatno“.

Pitali smo Lukajića i kakav je Boban Marjanović bio u mlađim danima – sa 14 godina sadašnji centar Dalas Meveriksa došao je u Vršac.

“Njega je našao Zoran Đurković i doveo ga iz Boljevca. Kao i svako dete koje tako izraste u sekundi, i Bobi je imao mnogo problema sa kolenima, nije mogao da ih drži pravolinijski, već bi uvek ostajao jedan ugao. Marjanović mnogo u karijeri duguje našem pokojnom fizioterapeutu, s kojim je radio na hodanju, vežbe, ispravljanje i sve ostalo. U CSKA je imao veliki problem jer je imao strah zbog tih kolena, izbegavao je kontakt, ali je zbog tog slabijeg dela izgradio i šut, imao je meku ruku. Prednost je i što mu na pola metra od koša niko nije mogao ništa. Njemu je uvek bila potrebna prava ekipa u koju bi mogao da se uklopi – on nije lider tima, ali je Zvezdi bio fantastičan u dobrom timu u kojem je imao Jovića uz sebe. Dobar dečko, uvek nasmejan, nijedan trener sa njime nema problema“.

Dam im odmor, a Peđa: "Hajde bar 300 da ubacim"

U sezoni 1995/1996. vodio je Lukajić solunski PAOK, za koji je tada igrao jedan od najboljih trojkaša svih vremena – Predrag Stojaković. Direktno iz Soluna Peđa je 1998. godine otišao u NBA, gde je pre svega u dresu Kingsa napravio veliku karijeru. Bio je i MVP Evrobasketa 2001. godine, a osim tog zlata, sa Jugoslavijom je bio i svetski šampion u Indijanapolisu godinu dana kasnije.

“Čudo od momka, to ti ne možeš umoriti od rada. On je posedovao glad o kojoj sam govorio – za preciznošću, za šutom, za svime. Sećam se naših individualnih treninga u Tumbi (deo Soluna) – Rencijas (centar koji je posle igrao za Barselonu) i plejmejker Nikolaidis jedva čekaju kraj, a Stojakoviću nikad dosta. I kad kažem da se odmore prepodne, da se oporave, on zove: 'Hajde bar 300 da ubacim'. Zato je i napravio tako veliku karijeru. Sećam se i kada je dobio jednu individualnu nagradu u mlađim kategorijama, leteo je kada mu je Divac to uručio.

Posle, kada sam došao u PAOK, već je promenio malo šut jer je slomio bio potkolenicu, a treći put je promenio šut kada je došao u NBA – brže je ispaljivao više nego što je skakao, shvatio je da to mora protiv atletski moćnijih tamo. Time ilustrujem koliko se brzo prilagođavao i kakvu je košarkašku inteligenciju imao. Uz to je i veliki patriota, mogu da pričaju šta hoće... Sećam se kada je bilo aktuelno dobijanje grčkih državljanstava, pa me Duda zvao da pričam s Peđom. Ja krenuo nešto izokola, a on mi kaže: 'Samo Srbija i niko drugi'. Neki ljudu mu zameraju što nije igrao posle 2003. godine za reprezentaciju, ali on je odužio svoje – posle se malo posvetio porodici, a ne zaboravite da je lomio obe potkolenice i da nije mogao da bude u tolikom konstantnom naporu kako bi duže trajao“.

Za kraj, pitali smo iskusnog trenera da se priseti neke komične situacije iz duge karijere. Obično se takve priče “zakotrljaju“ kada se sedi negde u kafani, kada jedno sećanje vuče drugo, ali uspeo je Lukajić da se vrati dvadesetak godina unazad, u Leskovac.

“Igrali smo sa Zdravljem, protiv one čuvene generacije sa Pavkovićem i Žućom Mitićem. Bio je to jedan od poslednjih 'farmaceutskih' derbija. Miša Babić nije voleo od njih da izgubi, uvek je govorio: 'Mi smo bolja farmaceutska kuća', bio je to veći pritisak nego kada igramo sa Zvezdom i Partizanom. U jednom trenutku sam tako jako lupio nogom o pod da mi je peta sa cipele otišla direktno na liniju za slobodna bacanja, kao pak u hokeju. Kako se igra, ja pravo u teren, sudije pitaju šta je i tu je nastao grohotan smeh. A možeš misliti kako je bilo do kraja utakmice, boleo me list sedam dana posle toga“, zaključuje Lukajić u svom stilu, uz dobrodušan smeh.