​Самоубиство неспавањем

Они који спавају мање од седам сати излажу се ризику да добију дијабетес или болести срца, али има и оних који се хвале кратким сном, јер на дуги ноћни одмор гледају као на пасивност и лењост

Може ли недовољно спавања или потпуно неспавање убити човека? Студије на животињама дају основу за закључак да неспавање може бити смртоносно. У једној студији у којој пацовима није било дозвољено да заспу, сви су умрли након 32 дана. Крајем деветнаестог века рађена су два експеримента, један с псима, други са штенцима. Штенци су угинули четвртог дана неспавања, а псима је требало неколико недеља. Када су у питању људи, описана су два одвојена случаја кинеских љубитеља фудбала који су преминули након 11 дана неспавања ради праћења ТВ преноса фудбалских првенстава.

Колико је људима потребно спавања да би се добро осећали и оптимално функционисали?

Одговор највише зависи од узраста особе. Малој деци је потребно највише спавања, чак до 17 сати. На узрасту 6–12 година треба им од 9 до 12 сати, а на узрасту 13–18 треба им од 8 до 10 сати. Данас процењујемо да је одраслима потребно 7 или више сати.

Намерна несаница

Подаци из личних дневника одраслих људи који су живели у време пре проналаска електричне енергије указују да су тада људи спавали око 10 сати, и да се то мењало с временом заласка и изласка сунца. Такође, различити примати спавају 10 сати. То наводи на закључак да је седам сати спавања за одраслу особу минимум, а не оптимум. Када неко спава мање од седам сати, то јест када је у току дана будан више од 17 сати, тада улази у зону недостатка сна и „спавачког дуга”.

Недостатак спавања може бити невољан, као код несаница различитих узрока или у случају тортуре укидањем сна, али може бити и намеран. У ове намерне спадају људи који су хронично, дакле из дана у дан, прикраћени за спавање у смислу да спавају сат, два или три мање од оптималног, и они који намерно не спавају два или више дана.

Иако је светски рекорд у намерном неспавању 18 дана, 21 сат и 40 минута, најбоље је проучен случаја студента Рендија Гарднера који 1964. није спавао 11 дана. Интересантно је да у овој и десетак сличних студија ниједан од ових намерних неспавача није имао било какве телесне последице, нити је развио последичне психичке поремећаје. Данас је споменути Гарднер здрав седамдесетогодишњак. Међутим, у свим овим експериментима учесници су патили од изражених поремећаја виших менталних и спознајних функција: концентрације, перцепције, закључивања, меморије, мотивације итд. Имали су проблеме са замућеним видом, неразговетним говором. Већина је имала халуцинације и развијала параноидне идеје. После неколико дана у којима би се добро наспавали, њихове функције су се враћале у нормалу.

Ови експерименти су открили постојање „микроспавања”. Реч је о појави да особа заспи отворених очију од неколико до десетак секунди, потпуно несвесна да је заспала. Данас знамо да је ово „микроспавање” одговорно за разне несреће које узрокују људи који се труде да остану будни много дуже него што је оптимално. То се не односи само на саобраћајне несреће, где је утврђено да је један од шест возача који су узроковали несрећу са смртним исходом био предуго будан, већ и за несреће у нуклеарним централама где је био кључан „људски фактор”.

Много је већи проблем хронична неиспаваност, када људи имају такве стилове живота да спавају мање од седам сати. Хронична неиспаваност води ка гојазности, дијабетесу, срчаном удару, поремећајима срчаног ритма, оболевању крвних судова, паду имунитета, карциному и другим озбиљним болестима. Она значајно скраћује живот. Процена је да трећина одраслог становништва пати од хроничне неиспаваности и да је она постала епидемија и значајна опасност по јавно здравље, опаснија од пушења.

Самообмана о користи

Многи људи који спавају мање од седам сати сматрају да су се на то навикли и да немају проблем. Међутим, то је самообмана јер психолошки тестови показују да је довољно да неко спава један сат мање, па да има лош резултат на тестовима својих способности. Краће спавање нас чини тупим, и зато сви који желе да буду бистри морају да буду наспавани.

У савременом друштву усмереном на продуктивност, многи гледају на спавање као на пасивност и лењост, тако да се неки и хвале колико им мало спавања треба и колико су продуктивнији од других. Када вам неко каже: Наспаваћу се када умрем, подсетите га да га хронична неиспаваност може убрзано довести до тог тренутка. Довољно спавања је и потреба и људско право.