Веза је овде јача од свих закона

После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости.

Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. 

После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све стране.

С друге стране, кафићи, ресторани и места за забаву који су крцати у свако доба дана су раширени по целом граду. Делује да Срби проводе много више времена по таквим местима него било где. 

Ово је омањи списак онога што се много разликује од навикнутог: 

1. Избацивање ђубрета и рециклажа су на врло неразвијеном нивоу. У Новом Саду постоје (чак не у свим деловима града) само две врсте контејнера за ђубре, за комунално и амбалажно. У амбалажне убацује се све заједно, неразврстано: метал, стакло, пластика, папир, текстил итд. Стално налазим и избачене велике делове намештаја који данима стоје на улици.

Србија је рај за пластичне кесе које се немилице троше на пијаци, у пекарама, продавницама. Част изузецима и добровољцима који чисте и скупљају разбацано. 

2. Овде сада има далеко више паса него раније. Пси су свуда присутни и махом се добро понашају. Не могу ни реч против њих да кажем. Међутим, власници паса углавном не покупе природне остатке својих љубимаца после обављања свакодневних потреба. Кад шетам морам добро да гледам где корачам. Част изузецима али чини ми се да је Нови Сад све прљавији град.

3. Превише мириса и превише музике. Људи су превише напарфемисани. Кад се сви ти мириси помешају, свакако не одају осећај чистоће. На многим местима музика је прегласна. Тржни центри су загађени прегласном музиком која извире из свих продавница, као да се сви надмећу ко ће пустити гласније. Тако је и многим кафићима и ресторанима. Немамо сви исти укус и нека врсте музике је атак на наша чула и стрпљење.

4. Мобилни телефони имају овде статус божанства. Заиста ме не интересује шта ко нема у фрижидеру, где је ко оставио чарапе и остале приватне стварчице. Сваки разговор и посао се прекида ако се телефон огласи. Људи причају свашта и свуда, прегласно не обазирући се на место и остале око себе.

5. У Јапану сам годинама радила као просветни радник. Никада нисам видела да баке, деке или родитељи носе ђачке торбе својим унуцима и деци. Тамо се од малих ногу учи и спрема на разне врсте терета. Како се изборити са животним теретом кад одрасту, ако не могу сами да носе свој школски терет?

6. Заменица Ви нестаје из српског језика. Многи које уопште не познајем, продавци, поштари, радници у разним делатностима обраћају ми се са ти. Уместо довиђења често ме испрати ћао, а уместо шта желите је шта хоћеш. Није да ми посебно смета, чудно је и оставља утисак недостатка кућног и школског васпитања.

7. Вози се хазардно. У једној руци је волан, у другој мобилни или цигарета, поглед ко зна где, а брзина потпуно неприлагођена. Кочи се на буквално десетак центиметара од пешака, многи нервозно јуре као да их на крају пута чека вечна срећа, обилазе на раскрсницама на условно, а стрпљење је овде непознаница. Затоје трубљење главни начин комуникације међу возачима.

8. Постоји посебна група коју овде називају „шалтеруше”. Опет част малобројним изузецима, моје искуство са њима је поражавајуће. У свим установама где постоје правила облачења за посетиоце (која ја подржавам) запањујуће је да многе запослене изгледају као да су стигле на посао директно из лудог, ноћног провода.

Почев од неприкладне гардеробе, изреза до струка, предебелих вештачких трепавица које им вуку капке према доле и онемогућавају скроз отворене очи, до офарбаних и окићених канџи које им не дозвољавају да правилни користе тастатуру на компјутеру. Није ни чудо да су документи које добијам често са грешкама.

Шалтеруше обавезно раде „мултитаскинг”: приватно телефонирање, испијање кафе или јогурта, жвакање нечег, ћаскање са колегама и то све у исто време док сређују неки докуменат. Ако су боље расположене одвалиће неку шалу која је потпуно непримерна месту или дати неки дубокоумни савет који нисте ни тражили, а оно због чега сте дошли није урађено добро и потпуно.

9. Оно што је посебно другачије овде и што је постојало и пре четрдесет година кад сам отишла у иностранство, а што је сад још више присутно је магична реч „веза”. Оно што мени није успело да решим регуларним путем, уз сва прибављена и исправна документа и све урађено на време, други су решили под одмах преко везе.

Веза је јача од свих закона, прописаних и моралних. Срећом, ја могу да преживим без веза, али се питам како је свим оним људима којима је живот у питању, а немају везе, нити оне невидљиве, а челичне, нити оне које се стављају у коверте.

10. Оно што посебно смета неком ко долази из земље где се поштују закон, ред и неузнемиравање околине је пушење. Чак и у кафићима где где је забрањено пушење, многи користе електронске цигарете и убеђују ме да се не осете и да нису штетне. Бити непушач у Србији није нимало лако. Предност се увек даје пушачима који никако не могу да схвате колико дим смета онима који не пуше.

Списак површних ствари би могао да се још протегне, а о дубинским разликама је потребно далеко више времена, места, стрпљења и озбиљних анализа.

Ово није напад на мој град и људе у њему, већ опажања неког ко је био дуго изван града и коме је жао да гледа како град расте, а стагнира и чак иде уназад у неким аспектима. Што се тиче навикавања, на многе ствари не да не могу да се навикнем, заправо не желим да се навикнем и трудим се да се не навикнем, јер навикавање често може да буде део притајане предаје.

Весна Белушевић,  Нови Сад, Србија

Пишите намПоштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  mojzivot@politika.rsПравила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика