Географска карта се не може сећи маказама

Београду дугујем све, јер без њега не бих био то што јесам, не бих пронашао свој пут у Европи где сам пуно радио

Само што је завршио своју последњу у низу представа „Шест лица тражи писца” Л. Пирандела у Новој Горици редитељ Паоло Мађели допутовао је у Београд где је протеклог викенда са управом Атељеа 212, али и драмском ауторком Биљаном Србљановић прецизирао договоре о раду на њеном новом комаду са радним насловом „Позоришне приче”.

У међувремену, како је у разговору за „Политику” причао неуморни Паоло Мађели истрајаваће на новој представи у Бечу, а судећи по његовој непресушној енергији биће ту и још занимљивих сценских искорака.

– Први сам редитељ који је драме Биљане Србљановић режирао у француском говорном подручју, тачније поставио сам њен „Супермаркет” у Лијежу, затим сам режирао њеног „Барбела” у Загребу. Нисам је заборавио ни док сам радио у својству управника позоришта у Тоскани… Сматрам да је Биљана Србљановић данас један од најважнијих драмских писаца у Европи, односно један од најзанимљивијих уметника који се баве театром, уопште.

„Љубав укључује све”, често изговарате ту реченицу. Радили сте у Италији, Немачкој, Аустрији. Шта вас стално враћа у Београд?

Вратићу се у далеку прошлост. Београду дугујем све, јер без њега не бих био то што јесам, не бих пронашао свој пут у Европи где сам пуно радио. Као младом уметнику Београд ми је дао у руке фантастичну екипу глумаца најпре у националном театру, а затим и у Атељеу 212. Био сам врло близак пријатељ са Миром Траиловић, Данилом Кишом, Јованом Ћириловим... Онда сам кренуо у авантуру са БДП-ом, у време када је био запуштени депо, са сјајном екипом младих глумаца. Београд ми је дао оно што ми са мојих 24 године нико не би дао.

Важите и за немирног редитеља. Нашим сочним изразима, својевремено вас је као младог редитеља учила глумица Љубинка Бобић... У Београду сте се и заљубљивали…?

Добрила Стојнић је моја бивша супруга, видели смо се пре две године, радујем се да је и данас врло уметнички радознала и ангажована. Имао сам и друге београдске љубави… За мене је Љубинка Бобић била „лекција”. Сећам се, својевремено сам присуствовао извесном фестивалу позоришта са Истока, на којем је гостовао Атеље 212 са „Крмећим касом” Александра Поповића. Имао сам тада 19 година и част да упознам Миру Траиловић и Александра Поповића. Добио сам стипендију и могућност да бирам да идем где хоћу. Тражио сам Румунију, јер су имали, сећам се фантастичне представе и редитеље. За све је био шок када сам тражио Букурешт и Будимпешту. Био сам јако заинтересован за ту тада потпуно непознату културу где је доминирао апсурд унутар тог писма. Нису Јонеско, нити Карађале случајно Румуни. Е, Љубинка Бобић је за мене била суштина тог апсурда. Играла је Нушића како, мислим, нико на свету неће моћи да игра. Бобићка је играла не ситуацију, већ лудило у тој ситуацији на апстрактан, али и конкретан начин у исто време. На жесток начин! Љубинка Бобић је била фантастична, непоновљива, а играла је до смрти. Остала је у мојим сећањима као један од највећих глумачких сусрета у мом животу.

Распад Југославије сте доживели као личну трагедију. Када је дошло до „цепања” земље, упућивали сте критике Туђману, Милошевићу, Изетбеговићу… Како данас гледате на то време?

Да је морало све да се ради другачије. Специјалиста сам у растајањима. Не говорим о браковима, јер сам тек у трећем званичном браку, али желим да причам о својим животним љубавима. Никада се нисам растајао са шамарима, јер сматрам да се у разилажењима може постићи договор који може да омогући дубље пријатељство него када смо били заједно. То што се десило је страшно, не могу да се помирим са тим. Памтим реченицу коју сам чуо баш у Београду, да су 15 година након страдања огромног броја људи у Другом светском рату, дошли Битлси који су стварали неку другу атмосферу. Односно да су шест година после тога непријатељи сели у Риму и основали темеље за Европску заједницу. Овде је прошло 30 година од познатих догађаја. Када погледате где су наши Битлси на овим просторима, да не говоримо о некој поп култури. И где је стварно хтење: хајдемо да видимо шта можемо заиста да урадимо заједно, јер географска карта се не може сећи маказама. Народи су осуђени да живе заједно, а то је лепа ствар, Када гледам на то, знам само да кажем: молим, пола живота ми је прошло у полемикама, а живот је непоновљив. А нове генерације се одгајају, не у љубави и разумевању него у мржњи. Посао уметника јесте да буде изван политике, да буде против сваког облика насиља.

Знате да кажете да нас је убиство радничке класе коштало интелектуалног и политичког уназађивања и да смо дебело платили тај капитализам, најидиотскији систем овога света. Зашто тврдите да смо слуге америчке империје?

Зато што смо акцентовали диктатуру анонимног финансијског капитала. Политичари су се ставили потпуно у службу тог банковног размишљања које иде да гради свет где ће богати бити све богатији, а сиромашни све сиромашнији. Све се то ствара на срамној распродаји онога што су радници годинама својим радом створили. И сигуран сам да ће једнога дана сви ови чворови доћи на метафизички чешаљ. Не знам да ли ћу бити жив, али то ће се догодити.

Зашто вам цела Европа изгледа као да је 1936. година?

Мислим да је мерило наше демократије однос према мањинама. Јер док има мањина значи да имамо и демократију. Кад бришете мањину, онда је та већина у опасности јер стварате репресивну масу. Радио сам недавно представу са театрима мањина, а помогла ми је Европска унија. Узео сам Словенце из Трста, Италијане из Ријеке, Албанце из Скопља, Мађаре из Војводине и Немце из Темишвара. На позорници се говорило пет језика. Представа је путовала по Европи, држао сам предавања објашњавајући клинцима да је политичка слика Европе врло слична оној из 1936. године. Од Медитерана до Балтичког мора је једна црна мрља. Како се Србија може политички дефинисати? Радознало ћу пропитивати, али не видим, макар на први поглед, нарочите демократске нагоне овде.

Треба учити од прошлости. Шта бисмо у овом тренутку најпре „извукли” као мудрост, поуку из прошлости и пресликали је на нашу стварност?

Треба видети како је настао и како се учврстио Мусолини у Италији, како је настао тврди фашизам у Италији после убиства Матеотија, опозиција је изашла из парламента и више се није појавила. То је лекција коју треба сви да памтимо. Оно што треба да памтимо јесте и да опозиција мора бити коректив и да мора бити уједињена. Лако је рећи, тешко је то постићи, али ту је огромна етичка одговорност. Узимам као пример Италију, када би данас били избори нема сумње да би победила десница, а ко је крив? Хајде да се вратимо мало на Платона, нису криви они на власти, криви смо ми који смо изван, али не знамо то да артикулишемо или се организујемо.

Ни ваш хуманитарни рад не познаје границе?

Рецимо идем да радим у Колумбију, Венецуелу, Чиле… Видите напуштену децу по улицама. Немогуће је, а не рећи: урадићу нешто, немојте ми платити, платите тој организацији која збрињава ту напуштену децу. Толико људи нема деце, а толико деце умире, не улазим у те баналне изјаве, али док будем жив и докле год будем могао никада нећу престати да дајем. Свако од нас може по том питању нешто да учини.