Празник рада дочекасмо на Јалти

До обале воде две улице између којих је речица. Она ка обали зове се Кијевска, а од обале - Московска. Јалта подсећа на Будву, мањи равни делови уз море а иза одмах брда. На централном делу обале налази се споменик Лењину а најлепше зграде су на самој обали

Није било нимало једноставно доћи из Анапе до Јалте, иако је релативно близу. Када се од Анапе крене на северозапад, после стотинак километара стигне се до мореуза који спаја Црно и Азовско море, а одваја Русију и Украјину.

Са руске стране је лука Кавказ, а са кримске Крим а сам град Керч је десетак километара даље од обале. Путнике је између та два места путнике превозио трајект који је ишао неколико пута дневно.  Међутим, откада је Крим постао део Русије, ситуација се потпуно  изменила. Саобраћај из Русије према Криму који је раније ишао преко Харкова, сада је преусмерен на прелаз Кавказ - Керч. Иако је повећан број трајеката, данима се чекало. Ако си пешак нема проблема, али возила су морала да чекају.

За боравак на Криму одабрали смо Јалту. Без неког посебног разлога, али смо знали да је то значајно историјско место и туристички центар. Од Анапе до трајекта узели смо такси, а на кримској страни такође смо стигли таксијем до Јалте, путањом Керч – Феодосија – Симферопољ -Јалта. Пут до Феодосије углавном је лош, а места кроз која смо пролазили деловала су запуштено и неуређено. Није се много одмакло од совјетских времена иако је крајолик равничарски, питом и зелен.

У Јалту смо стигли после четири и по сата вожње. Таксиста нас је упутио да се за смештај распитамо на аутобуској станици. И заиста, чим смо изашли из таксија, стартовала нас је жена са понудом за смештај. Иако немам баш поверење у такве станичне комбинације одлучили смо да погледамо. Није било далеко, пет минута пешачења.

Вишеспратница из совјетских времена у улици Макаренко. Једнособан стан, чист и уређен, цена 1000 рубаља дневно (тада око 30 долара), за празнике дупло. Примају све валуте - руске, украјинске, европске, америчке... Од обале удаљен 15 минута.  Жена која нам је издала стан деловала је коректно, памти још стара времена и Југославију. Иначе, та генерација из совјетских времена много је предусретљивија према нама од млађих. Уморни од пута нисмо се много премишљали. Прихватили смо, и платили 7 дана унапред.

Оставили смо ствари и одмах кренули напоље. Кијевска улица излази право на обалу. Уз пут видимо тезге са разном робом, пијаце отворене и затворене, кафиће и ресторане, продавнице. Све измешано, има  пејсажа из совјетског периода, али и савременијих и уређених делова достојних реномеа тог летовалишта.

До обале, заправо, воде две улице између којих је речица. Она ка обали  зове се Кијевска, а са друге, једносмерна од обале – Московска.

Ипак, права Јалта је на обали. Доста подсећа на Будву, мањи равни делови уз море а иза одмах брда. На централном делу обале налази се споменик Лењину.

Најлепше зграде су на самој обали.

Није било гужве, тек је крај априла, време облачно и прохладно. Рано за купање. Јалта је позната по великом броју сунчаних дана у години.

Најпознатије кримско летовалиште добило је има по грчкој речи јалос, што значи обала. Иако је на географској ширини као нпр. Ђенова, клима је више континентална него медитеранска.

Од 14. века била је под Турцима, а руска постаје крајем 18. века. Руска   аристократија, предвођена царском породицом, у 19. веку креће да гради дворце у околини Јалте. Многи су долазили због благе климе али и престижа. Тако се Јалта брзо развија у периоду између Кримског рата и Првог светског рата. За време и после Октобарске револуције и у време грађанског рата у Русији, Крим је био упориште мењшевика. Када су бољшевици 1920. заузели Крим, побили су противнике који нису успели да побегну, а све дворце претворили у одмаралишта за радничко-сељачку класу.

Изграђено је доста и санаторијума, тако да је до Другог светског рата Јалта постала лечилиште совјетских трудбеника. Немци су је окупирали 1941. године а ту је одржана чувена конференција савезника. Од 1954. године Крим улази у састав Украјине. У то време ту су се одмарали највиши совјетски руководиоци (занимљиво, не у Сочију).

Прави туристички бум почиње почетком 21. века када пристижу гости из бившег СССР којима је ту било близу и јефтино, а нису им требале ни визе. Сада је Јалта једно велико градилиште, највише се подижу хотели и одмаралишта.

У Јалти смо дочекали и Први мај, датум кога се радо сећам из самоуправних времена. Два нерадна дана у пролеће кад све буја и ако падну добро, могли су да се протегну на целу недељу. Ишло се на излете, путовало, одмарало, радило на викендицама.

Падала је киша, а за празник цела централна обала испуњена бројним штандовима. Осим сувенира, било је ту и вина, пива, роштиља, одеће, меда... На великој бини смењивале су се приредбе и представе.

Била је гужва. Јело се и пило седећи и стојећи, под церадом или на киши. Ни ми нисмо хтели да заостанемо. Окрепили смо се роштиљом и вином. Све с ногу и по киши.

На Јалти се налази и дом А. П. Чехова. Плац са спомен кућом налази се испод нивоа улице. Са леве стране је нова зграда у којој се налази стална изложба књига, фотографија, писама и других ствари везаних за Чехова. Прво се уђе у ту зграду, купе карте, види се шта има а тек онда се одлази у дом, музеј. Кустос објашњава и прича о животу Чехова; рођен у месту Таганрог код Ростова на Дону, имао четири брата и сестру, одлазе у Москву где тешко живе...

Одлази у Сибир, затим у Јапан, Сингапур, Одесу и враћа се поново у Москву одакле путује у Венецију... Породица купује имање у Мелихову, јужно од Москве, где Чехов проводи следећих 6 година пишући и лечећи људе.

Међутим, туберкулозни процес који се активирао на Сахалину погоршао се, па је морао у болницу, а затим у Француску, Ницу и Париз.

Следеће године зимује у Јалти, и то му се толико допало да је одлучио да ту направи кућу која је позната као Бела Дача. Чехов се досељава са мајком и сестром.

У мају 1904. стање му се погоршало, одлази у Немачку на лечење, али неколико месеци касније умире у 44. години живота. Чехов је у Белој Дачи проживео свега 5 година.

После њега, у кући је наставила да живи његова сестра. Бринула је о кући и сређивала архиву. Успела је да сачува све ствари у изворном облику, иако се у међувремену много тога дешавало. Два светска рата и једна револуција. У кући је током Другог светског рата боравио један немачки мајор.

Марија Павловна Чехова поживела је до 1957. године. У тренутку смрти имала је 94 године. За свој рад на очувању и проучавању братовог дела одликована је од стране Совјетске државе.

Милан Маркуш

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика