Vulkan Taal: Gospodar vatrenog prstena

Dopisnica

Kad vulkan progovori, svi zaneme i pobegnu glavom bez obzira.

Filipinski Taal ćutao je od 1977, pa se sredinom tekućeg januara razgoropadio, kilometrima u vis izbacio pepeo i lavu, da mu kora puca. Ni manjeg vulkana ni veće pretnje.

Sa svojih oko 400 metara visine, najaktivniji je liliputanac na planeti, deo Pacifičkog vatrenog prstena.

Pre neku godinu, uputili smo se do uspavanog Taala, lociranog na oko pedeset kilometara južno od Manile.

Odlični putevi uz more i kroz plantaže ananasa brzo su nas doveli u blizinu „patuljastog džina“, a jezero delilo od junaka ove priče.

Kompleksnu morfologiju najlakše je razmrsiti ako čovek zamisli „babuške“ ili kutije umetnute jedna u drugu.

Dakle, u središtu jezera Taal uzdiže se istoimeni vulkan, a u njemu leži jezero, a iz jezera štrči minijaturna stena, vulkan u nastanku.

Osvestiš geološku situaciju tek kad se čamcem sa obale jezera iz mesta Tagajtaj otisneš na polučasovnu vožnju do Taala. Kako se udaljavaš, shvatiš da si zapravo u vulkanskom grotlu ispunjenom vodom.

Na ostrvu, u podnožju Taala, sačeka te privid normalnosti.

Izgleda kao da ljudi ne žive na buretu baruta, nego u idiličnoj ravnici neke pitome zemlje (ali čim se promeškolji, naredi se hitna evakuacija).

Do vrha vulkana dele te otprilike dva kilometra i tropski vrelo decembarsko sunce. Za one malaksale ili fizički nespremne ili razmažene, tu su konji da podmetnu leđa za tvoju guzu.

Otresito sam odbila ponudu da zajašem riđana. Na pola puta sam se predomislila. A jedna me konjovotkinja vešto procenila i uporno pratila.

Po mojim zajapurenim obrazima, čestim zastajkivanjima, shvatila je da će biti pristojne zarade od mene.

Na konju, sa šeširom, suncobranom, naočarima, svet izgleda čarobno, srce ti igra od sreće i ti bi da podeliš zanos sa drugima.

Ali, drugima nije ni do čega, vuče im se jezik po sprženoj zemlji i svaka konverzacija ih zamara jer im crpe snagu, a neće da daju carstvo za konja.

A ti lebdiš krajolikom, udubljuješ se u svaki fragment predela koji ti šalje hemijske signale.

Zemlja se puši i pućka neke neprijatne amonijačke mirise, vuku na pokvarena jaja.

Vrh je blizu.

Otpustiš konja, uz improvizovane stepene i kozje staze uzvereš se do poslednjeg obruča.

Na cilju te sačeka zaslužena nagrada – spektakularan pogled na jezero (prečnika 15 sa 20 kilometara), po kojem si se do malopre vozio i unutrašnje jezero u krateru Taala, a usred njega, stenovito ostrvo zvano Vulcan Point.

Uz ivicu kratera priljubila se od letvi sklepana kafana da putnik povrati dušu bogatom ponudom. I fotografišeš se kao sumanut, ko zna da li ćeš se ponovo vraćati.

I da li će biti vulkana kakvog si upoznao. (Čitam ovih dana da je jezero u Taalu presušilo, usisao ga „domaćin“). Sišla sam peške, očas, povremeno ponirući u debeo tepih nataloženog vulkanskog crnog pepela.

Zapati se vulkanski prah u usecima puta i posle ne možeš da ga skineš sa obuće ma koliko pokušavao.

Eno ga Taal u mojim cipelama, obojio ih je po ivicama u sivo i kad ih obujem vulkan mi se javlja.

Povezani tekstovi: