ЂОРЂЕ МАМУЛА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: Ванредно стање

„Ја  сам разуме се знао да нема добре полиције која може заменити рђаву политику“ - Борислав Пекић, Године које су појели скакавци

“Рат је завршен, није срамота напаустити положај” - Влада Булатовић Виб, Корак назад, 1976

Пише: Ђорђе П. Мамула

Завођење ванредног стања из политичких разлога је увек мање или више знак пада  политичког угледа и  политичког  ауторитета власти, нарочито у државама које су неефикасне и чији се ауторитет не заснива на сободи грађана. То се посебно види када се подиже висина контроле и „кроћења“ поданика или грађана. Вуку се потези да се повећају овлашћења власти без промене закона, уз тврдње да је све по Уставу. Владе које губе у друштвеној осеци подршку становништва, бране власт само са јачањем насиља и јачањем контроле јавног мњења путем дириговања медијима ради фалсификовања стварности на малим екранима и у штампи, уз јаке ломове у јавном мњењу и администрацији. Зато је неко лепо рекао, да је добра држава као варење, не сме се осетити да функционише.

Посебан проблем су државе у којима није било решено, нити је решено национално питање, па то (п)остаје генератор национализма. Национализам је остао одлика свих посткомунистичких система, па и неких држава ЕУ и чланица НАТО пакта, као одговор на кризу, посебно мигрантску, а пре тога и неких држава ЕУ, према придошлицама из европских држава и осталог света. Посебно од како је уочено да мигранти нису склони да се интегришу у европска друштва, да су склони гетоизирању и да су неки потенцијални „спавачи“ за опасне  акције као рођени Европљани, што се и показало. Та прича још није испричана, али се одвија. 
Национализам је био облик отпра комунистичким једнопартијским системима. И у Југославији као мултикултурноји вишенационалној држави, али и државама бившег Варшавског пакта, као отпор совјетском великодржављу, посебно у једнонационалној Пољској, која се најдуже и најозбиљније борила против совјетског империјализма, делом захваљујући и  улози Римокатоличке цркве.

Али падом Берлинског зида и променом система, нерешено национално питање у неким државама кандидатима за ЕУ и чланицама  ЕУ или НАТО пакта и даље је генератор национализма. Данас је национализам опет средство борбе против „либерализма“ и новог социјализма. Овог другог посебно, чијим се гарнитурама никако не одлази са власти. Те гарнитуре  прихватају одвојеност цркве од државе, али не  и државе од цркве, посебно не од црквене имовине, која би ето добро дошла са свим печатима Европске уније и НАТО пакта  уз гледање кроз прсте.

Будући да је идеологија српског национализма јача од социјалистичке  или комунистичке идеологије, јасно је да је национализам кога је генерисало нерешено национално питање у  друштвимаурушене идеологије и економије, срушио  те системе и довео на националном таласу опозицију или „реформисану“ претходну власт.

Тако међу државама кандидатима за  ЕУ или неким чланицама ЕУ или НАТО пакта, постоје новисамовласни системи проистекли из избора, а онда претворени у самовласне режиме, претворене у стабилократију, са толерантном подршком и Запада и Истока и НАТО пакта. Дакле, пређен је пут од апсолутизације вредности радничке класе и монополизације власти, која се  базира на идеологији са циљем у даљој будућности, а не на слободној  вољи већине грађана, која нема право да је реално изрази. То је могуће, јер је основ у вековном поданичком менталитету патријахалних друштава и наредбодавној власти у друштву без политичке културе и демократске традиције. На тај начин се и у неким системима стабилократије после рушења Берлинског зида стварају системи мање или веће „демократије“отворене касарне,  па  противници система губе живот у околностима који су познате само полицији, нарочито тајној, која је најчешће последња линија одбране власти. Или народни посланици остају без уставних мандата „демократске“ обзнане, бивају хапшени са скупштинским имунитетом. Поред тога, вроховни судови неких ЕУ држава и НАТО пакта толеришу отпеване фашистичке песме  и корачнице, по угледу на неке одлуке Врховног суда Италије, које служе као пример за углед па се  и цитирају. У Италији су  дуго после Другог светског рата седели у Народној скупштини и „реформисани“ фашисти, под именом Италијански социјални покрет, као опозициони  део законодавне власти!

То све доводи до обнове  антидијалошке културе у којој је дијалог непотребан, јер су подељени спискови идеја до којих се сме доћи, али може бити и ризичан ако доводи у питање тренутну власт, која би да се овековечи. Тада се противници провлаче кроз блато медијског пендречења са жигосањем, јавним клеветамаи увредама. И без минималног права на одговор, а камо ли грађански разговор. Зато је  владавина правичног права пут ка ограничењу власти, а никако владавини државне моћи.

У антидијалошки задатом животу, стварају се лажни свеци, лажне цркве, нове забрањене теме и „богови“. Користе се савети Макијавелија, па кад постоје унутрашњи проблеми, треба рећи поданицима да је непријатељна граници.
Стога је јасно да је прелазак из социјализма у демократију у неким државама био бржи, али прелазак у стаблократијуса подршком великих сила је бар до сада био пун одлика социјализма, посебно у колективним ставовима, мишљењу и понашању. Неолиберални капитализам је породио законито неке ставове неофашизма без правих одговора власти. Ипак и неонацизам и неофашизам су под диригованом полицијском  контролом у Европи. У неким државама су вође тих организација  у пословима које контролишу тајне полиције, које повремено ангажују и своја костимографска одељења и посебна рачуноводства. Зато често њихове демонстрације делују као унапред припремљене и договорене.

Ипак,  јасно да  фашистички  системи нису могли да трају до пада Берлинског зида, као онај тип социјализама који изграђен на принципима Октобарске револуције.

Дуго се живело у једно партијском систему, а онда се умножио.

Текст Велимира Ераковића о дешавањима у Црној Гори “Предводник” можете прочитати ОВДЕ.

Извор: Правда