u 95. godini

BIO JE UNUK VOJVODE BOJOVIĆA, DRUŽIO SE SA ARČIBALDOM RAJSOM: Umro Slobodan Boba Bojović, posledni beogradski gospodin

Pre nekoliko dana u Čikagu je dušu ispustio legendarni Slobodan Boba Bojović (95), Beograđanin svetskih manira, čovek enciklopedija, svedok poslednjeg veka srpske istorije, koju je gledao izbliza ili u njoj direktno učestvovao.

Rođen nadomak Topčidera davne 1924.godine, Bobo je već u ranoj mladosti, u prvom komšiluku, upoznao dvojicu u to vreme najznamenitijih Beograđana, čuvenog forenzičara i osvedočenog prijatelja srpskog naroda, Arčibalda Rajsa i predsednika vlade, kontroverznog Milana Stojadinovića.

– Arčibald Rajsa sam upoznao tako što sam dolazio u kuću u kojoj je on živeo, da se igram sa decom iz komšiluka. Rajs je bio jedan divni, smireni gospodin, koji je stalno pušio lulu i bio vrlo zaposlen. Ili je nešto kucao na mašini, pisao, razmišljao, a kada bi odmarao, gledao je nas decu kako se igramo. Kada je umro 1929.godine to je bio najveći događaj tog doba, pola Beograda je došlo na sahranu, prisećao se Boba Bojović nekih 90 godina kasnije u dokumentarcu koji je o njemu snimio Živojin Žika Petrović.

Iz te rane mladosti upamtio je i scenu kada je jedne prilike stao na drum i zaustavio jedini automobil koji je prolazio pored njegove kuće. Ispostavilo se da je to bio automobil predsednika vlade Milana Stojadinovića, kome je odmah bilo jasno o čemu se radi, pa je pozvao malog Bobu da ga provoza i na kraju ga odveo svojoj kući, koja je bila nedaleko odatle.

-Tu sam upoznao njegovu ženu i dve ćerke. Ćerke su bile divne, naročito mlađa je bila lepa, kao i majka, ali je bila veoma uobražena, tako da je bilo vrlo teško sa njima, govorio je Bojović, unuk velikog vojvode Petra Bojovića.

Zrelo detinjstvo i momačke dane proveo je u centru grada, gde se preselila njegova porodica, okružen decom bogatih vlastelina i poznatih političara tog doba. Iz tog perioda je i njegova uspomena na prvo ogledalo koje je video u komšiluku, u današnjoj Resavskoj ulici, 1928.godine.

-Na svakom od pet prozora u pet soba bilo je po jedno ogledalo, koje je moglo da se pomera levo-desno. Pitao sam decu iz te kuće čemu služe i oni su mi otkrili da njihova baba namesti ogledala da u svakom tenutku vidi kapiju, tako da ne mora da ustane ako neko zvoni, već slugama kaže koga da puste u kuću, a koga ne. Inače, predratni Beograd je bio nešto divno, radile su kafane, ljudi su se zabavljali, rađalo se puno dece. Kuće se nisu zaključavale jer nije bilo potrebe. Ako ste nekoga prevarili, ukrali nešto, mogli ste slobodno da iselite iz Beograda, niste mogli da uspete. Ja se iz tog perioda sećam samo jednog ubistva, kazivao je puno godina kasnije Slobodan Boba Bojović.

Rat je dočekao u zgradi u Ulici kneza Miloša, u kojoj je doskora bila američka ambasada. Međutim, čim su Nemci okupirali Beograd izbačeni su iz stana u koji su useljeni oficiri Vermahta, kojima su morali da ostave sav nameštaj i krevete, sa sa sobom su smeli da ponesu samo svoje lične stvari. Družio se u tom periodu sa decom čuvenog trgovca Bajlonija, po kome danas nosi ime jedan deo Beograda.

-To je bilo vreme kada smo izlazili u bioskope, a nama deci idol je bio glumac Miki Runi. Sećam se da smo, kada se u Beogradu otvorila prodavnica modernih šešira “Česterfild”, svi otrčali da kupimo šešire kakve je nosio Runi. On je bio otprilike naših godina i svi smo pokušavali da ga imitiramo. U to vreme smo organizovali igranke-žurove u klubu kod Grade Bajlonija, a na njih je dolazio mladi kralj Petar, koji je tada bio regent, sa njegovom devojkom Dolikom Najdanović, koja je mnogo volela da igra, govorio je Bojović, koji je bio veliki ljubitelj džeza i jedan od prvih kolekcionara ploča u Beogradu.

-Kad je počelo bombardovanje 6.aprila, sve je padalo i rušilo se, Beograd je ceo goreo. Posle tri-četiri dana se malo smirilo. Zavladala je crna berza, na kojoj je moglo sve da se kupi. Marka je bila 14 dinara, ali su je Nemci podigli na 20, a novčanice su štampali u kamionima i onda kupovali šta su hteli. Jednog dana su došli u firmu moga oca, sve popisali i likvidirali i to je bio kraj, sećao se teških porodičnih trenutaka.

Oslobođenje pamti po dolasku ruskog oficira, komandantu bataljona čuvenih “kaćuša”, koga su smestili kod njih na spavanje.

-Iako smo mu ostavili slobodne dve sobe, on je tražio da mu prostremo na podu trpezarije. Bili smo iznenađeni njegovom skromnošću. I ostali ruski vojnici, koji su iz pravca Slavije napadali Nemce koji su se utvrdili u centru grada, prema nama su se vrlo prijateljski ponašali. Kad je Beograd oslobođen, raspoređen sam u auto-četu. Iz fabrika oko Beograda dovozili smo robu za vojsku. Jedno veče su nas pozvali da iznesemo stvari iz jedne kuće. Kada smo to radili, uglavnom se iz kuća nosile skupocene, vredni komadi, nameštaj, slike, kristal, escajg, a to se sve odnosilo u komandu grada Beograda, u jednu ogromnu sobu koja je bila puna tih stvari. Kasnije su se odatle snabdevali rukovodioci, dolazili bi tu i birali kada su useljavali u kuće na Dedinju. Dali su nam adresu, a ja vidim nešto mi poznata…Ispostavilo se da je to bila kuća Milana Stojadinovića. Bila je prazna još od 1943.godine, jer je Stojadinovića Knez Pavle dao Englezima, koji su ga posle transportovali na Mauricijus.

Posle toga određen je da snabdeva hranom i potrepštinama neke kuće koje su bile pod posebnim merama. Jedna od njih je bila je i kuća princa Đorđa, koji je bio jedini Karađorđević koji je ostao u Jugoslaviji posle oslobođenja. Đorđa je njegov brat, kralj Aleksandar, još ranije proglasio ludim, ali to nije svetlo u kome ga je upamtio Boba Bojović iz nekoliko razgovora koje je sa njim vodio.

-Bio je skroz normalan čovek, interesovao se za neke stvari, postavljao mi pitanja…

Tih godina porodica Broz je okupirala Dedinje, a Bobo je poznavao Terezu, suprugu Titovog najstarijeg sina Žarka.

-Ona je tada raskinula sa Ratkom Draževićem i počela da se zabavlja sa jednim mojim drugom. Draževića, koji je tada bio direktor “Avala filma”, sam upoznao u “Maderi”. Bio je vrlo moćan čovek, zvali su ga “jugoslovenski Hauard Hjuz”. Bio je veliki ženskaroš i uvek je pokušavao da mi otme devojke, u čemu baš i nije uspevao, ali smo imali zajedničkih crti. Ti dani su bili dani straha. Svako je mogao da te uhapsi za ružnu reč. Kad čuješ neka kola ispod prozora, odmah trčiš da vidiš ko je, da nisu došla Udba po tebe.

– Ja sam bio prijatelj sa Ričardom Alenom, koji je bio šef ekonomske pomoći SAD za Jugoslaviju. Godine 1952. američka Šesta flota je dolazila u Split. Pozvao me je i otišli smo da gledamo nosač aviona. Split je bio pun beogradskih prostitutki, koje sam poznavao, i koje su došle da dočekaju američke mornare. I tako, dođe nosač aviona u luku, ali policija u međuvremenu pohapsi sve prostitutke. Meni su, pošto sam govorio engleski, prilazili američki vojnici i pitali me: “Šta je ovo, nema nijedne devojke, nikad nismo videli ovakvu luku?!” Šesta flota na kraju ode, prostitutke puste iz zatvora, a one pravo kiod mene i počnu da mole: “Daj pozajmi nešto da se vratim do Beograda, molim te…”– poslednje su reči u drugom delu dokumentarca režisera Živojina Žike Petrovića.

Poslednji, treći po redu deo filma, Petrović planira da objavi uskoro, držeći se obećanja datom Slobodanu Bobi Bojoviću, da će ga objaviti tek posle njegove smrti.

– Boba je bio moj prijatelj i učitelj, neverovatno slikovit i zahvalan sagovornik, koga ste morali da slušate kao omađijani. Njegova svedočenja, protkana najsitnijim detaljima kojima je znao savršeno da dočara kraljevski ratni i posleratni Beograd, sve te značajne ljude koje je sretao, zvuče kao filmski scenariji. Sati i sati priče telefonom leteli su kao sekunde – on u Čikagu, zavaljen u fotelju uz dobru čašu vina, a ja u Beogradu, sa sveskom i olovkom. Obožavao sam da učim i saznajem od takve legende. Znajući koliko volim istorijska istraživanja pristao je da njegove neverovatne dogodovštine zabeležim kamerom, te je tako nastalo pravo malo blago. Prve dve epizode su emitovane i propraćene brojnim komentarima i pozitivnim reakcijama, dok je za treću imao želju da bude puštena nakon njegove smrti. Tako ću i učiniti kada bude prošlo 40 dana, kaže za Serbian Times Živojin Petrović.

(Kurir.rs/Serbian Times)