Majka Olga koja nosi sina na leđima dobila je poklon koji će joj olakšati život

Ne samo celu Srbiju, već i naše ljude u inostranstvu dirnula je priča o Predragu Boškoviću (59) iz Kosjerića i njegovoj majci Olgi (77), koja nepokretnog sina celog života nosi na svojim leđima. U kuću Boškovića juče su stigla kolica koja je, čak iz Pariza, donirala Đ.M.

Predrag se od rođenja bori sa cerebralnom paralizom. Skoro šest decenija majčine noge bile su i njegove. Kako sam kaže, Olga živi dva života - svoj i njegov. Na njenim leđima išao je u školu, kretao po kući i dvorištu, a i dan danas samo ovu sitnu ženu može da obrgli. Svačija druga pleća su mu široka.

Uprkos svemu tome, Peđa posetioce dočekuje sa osmehom, u tipičnoj srpskoj seoskoj kućici. Tako je bilo i juče kad mu je stigao poklon.

Novopazarka Đ.M. (koja je želela da ostane anonimna) već 22 godine živi u Parizu. Videvši priču o Boškovićima, ponudila je da donira kolica koja je imala kod kuće. Kolica su autobusom stigla iz Pariza, a potom nastavila put do Kosjerića i kuće Boškovića, gde su ih Olga i Predrag dočekali.

- Vaš sam dužnik, kako bih Vam se mogao odužiti, ne znam, ali Vam se od srca zahvaljujem na učinjenom delu - rekao joj je Peđa kad su se čuli telefonom, iskreno dirnut poklonom žene koja ga ne zna, ali se oko njega potrudila.

Boškoviće je poklon veoma dirnuo

- Ništa Vi meni ne dugujete, samo da ste Vi živi i zdravi, da ste dobro i da ih u zdravlju koristite - odgovorila mu je ona.

Donatorka je rekla da ju je priča o Boškovićima veoma dotakla.

- Drago mi je da pomognem kome god treba. Ja sam muslimanka, ali nije mi bitno ko su ljudi kojima pomoć treba. Da se vidi da i među nama Jugoslovenima ima još ljubavi - skromno je kazala ova žena.

Muke ih nisu naterale da pokleknu

Skromni su i Olga i Predrag, te im je malo i nelagodno što cela Srbija o njima priča. Stotine ljudi im se u međuvremenu javilo da pomogne, nudeći im sve i svašta, ali kako kažu, njihova kuća je vredna i radna i oni ni u čemu ne oskudevaju.

Život su dosad proveli tiho, bez roptanja i nikada ne tražeći ništa ni od koga, okruženi ljubavlju i podrškom Olginog drugog sina i njegove porodice. I sami Kosjerci su se našli u čudu, shvativši da niko nije znao za njihovu borbu. Onda je preko noći cela Srbija, zahvaljujući kućnom prijatelju, fotografu Branku Ostojiću, čula za majku koja svog odraslog sina svakog dana nosi do malene radionice u kojoj pravi predmete od drveta.

- Nismo ga dali na zanat, nego je od komšije koji je imao stolarsku radnju sve naučio, samo ga gledajući. Dane i daneje provodio tamo i zanat mu se uvukao pod kožu - kaže Olga.

Dvorište mora biti uređeno da bi se koristila kolica

Boškovići ističu da im je Centar za socijalni rad već ranije nudio kolica, no zbog nepristupačnog terena oko kuće oklevali su da prihvate. Poklon koji je stigao od srca nisu mogli. No, kolica će svoju punu funkciju imati tek kada se dvorište uredi, kako bi kroz njega imao potpunu mobilnost. Kosjerici su se već ujedinili - od opštine, privatnih firmi i velikih lokalnih kompanija, kao i donatora koji žive u inostranstvu, svi su radi da pomognu svom sugrađaninu.

I zaista, kuća je prepuna komada nameštaja koje je Peđa napravio, jednom, levom, pokretnom rukom. Od grba Srbije, sastavljenog od hiljade šibica, flaša obloženih komadićima drveta, što je tehnika koju je Peđa sam smislio, sve do cele jedne komode, koju je sastavio kada još nije imao ni jednu jedinu alatku - samo reckasti kuhinjski nož.

Predrag je samo sa kuhinjskim nožem uspeo da napravi komodu

- Muzika i drvo, to su dve moje ljubavi. Iako ono što pravim, ne prodajem, ne mogu da iščekam da ih vidim gotove - kaže Peđa, dok Olga klima glavom i potvrđuje njegovu kreativnu nestrpljivost.

Staricu život nije mazio. Negovala je sina i kada je pre nekoliko godina doživeo šlog, zbog čega mu je govor otežan, a potom i srčani udar. No njena vedrina sve to vešto prikriva.

- Gledam moje vršnjakinje, za koje znam da su živele bolje od mene. I pravo da vam kažem, pa nisu ni lepše, ni mlađe - kaže Olga odajući vedar duh koji ništa ne može da porazi.