Ispovest vozača GSP koji je otišao u Švedsku da vozi kamion

Najlakše je otići preko, ali treba mnogo toga da ti se poklopi. Svi misle “samo sedneš u kamion i voziš“, ali nije baš tako, mora dobro da se zapne. Mnogi su pokušali, ali se nisu snašli, pa su se vratili. Tim rečima počinje ispovest za N1 Ognjen Pejić (35), jedan od više stotina vozača koji su volan gradskog autobusa u Srbiji zamenili upravljačem kamiona u nekoj od zemalja Evropske unije.

Kad dođeš u tuđinu gde nikog ne znaš nije nimalo lako, pogotovo za nas koji dolazimo sa Balkana, pre svega zbog velike razlike u temperamentu. Švedska je prilično depresivna zemlja, dosadna, loša je klima… Nemaš leto, stalno je kiša. Zimi svane u osam-devet ujutru, a mrak pada već u tri po podne. Leti noć traje svega tri-četiri sata, a na severu Švedske tada uopšte nema mraka. Mnogo ljudi to ne može da izdrži, pa odustaju i vraćaju se u Srbiju. Oni koji ostanu brzo shvate koliko je Švedska dobro uređena zemlja i kako sistem treba da se postavi. A sistem je skoro savršen. Sto miliona stvari bih prepisao od Šveđana i rekao ovim našim političarima “evo, ovako treba da radite”.

Do odlaska u Švedsku radio sam punih deset godina kao vozač gradskog autobusa, a poslednja plata koju sam primio bila je oko 450 evra. Ipak, novac nije bio najveći problem, mnogo više mi je smetao opšti javašluk u firmi, bukvalno na svakom koraku. Pre dve godine sam presekao i dao otkaz. Pozvao sam druga koji živi u Švedskoj i zamolio ga da mi pronađe neki smeštaj, pa da pokušam da nađem posao na licu mesta. Našao mi je garsonjeru u Linčepingu, gradu veličine Kraljeva, koji je nekih 200 kilometara udaljen od Štokholma.

U potragu za poslom krenuo sam čim sam se smestio, a našao sam ga posle dva meseca. Zaposlio sam se kao vozač šlepera, za platu od 2.000 evra. Ture su bile samo po Švedskoj, preko nedelje sam spavao u kamionu, a vikend mi je bio slobodan. Prelazio sam od 600 do 800 kilometara dnevno, ali mi to nije padalo teško jer je Švedska jedna od najboljih zemalja za vozače kamiona. Parking mesta i tuševi postoje na devedeset odsto pumpi, a za otprilike 800 dinara dobiješ paket koji uključuje tuširanje, kafu i sendvič. Živeo sam u garsonjeri od 30 kvadrata koja je bila maltene u centru grada i plaćao sam je 300 evra. Kad od plate oduzmem sve troškove, na kraju meseca ostajalo bi mi oko 500-600 evra.

“Pravi decu, Švedska će ih odgojiti”

Posle godinu dana mi se pridružila devojka, pa su i troškovi bili veći. Našao sam bolje plaćen posao, pa zaradim oko 2.400 evra mesečno. Preselili smo se u veći stan, a pre tri nedelje smo dobili ćerkicu. Kad sam došao ovde, govorili su mi “pravi decu, Švedska će ih odgojiti”. I to nije daleko od istine. Od pedijatrijske sestre, čije su ti usluge besplatne dok ti dete ne napuni pet godina, do novčane pomoći koja se isplaćuje do punoletstva. Dečji dodatak za prvo dete je nešto više od 100 evra mesečno, a nezaposlene majke imaju pravo na 480 plaćenih dana od rođenja deteta, tokom kojih dobijaju oko 400 evra mesečno. Od vrtića do fakulteta sve je besplatno. Zvuči neverovatno, ali ako živiš negde dalje, a nemaš prevoz, država ti obezdedi čak i taksi do vrtića i nazad.

Porezi ovde jesu visoki, ali se sve to vrati kroz socijalna davanja. Država ti omogućava da besplatno učiš jezik, upišeš školu, fakultet… Imaš pravo i na takozvani studentski kredit u iznosu od oko 1.000 evra mesečno, da bi ti olakšali život tokom studija, a kamata je simbolična. Kredit počinješ da vraćaš tek kada počneš da radiš, tako da poznajem neke koji imaju više od pedeset godina, a još vraćaju studentski kredit.

Što se tiče posla, tu se čovek adaptira vrlo brzo jer jednostavno vidiš da sistem funkcioniše. Najbitnije je da naučiš švedski, jer onda možeš da radiš gotovo sve. Ljudi se ovde ne plaše da promene posao, to je sasvim normalna stvar. Mnogo je teže privići se na društveni život u Švedskoj, koji je potpuno drugačiji u odnosu na Srbiju. Ovde ne možeš da odeš u kafanu usred nedelje, već samo vikendom. Noćni život je ovde inače veooma skup, cena pića u kafiću ili klubu je između 800 i 1.500 dinara.

Saobraćajna kultura u Švedskoj je na toliko visokom nivou da je to nama prosto nezamislivo. Za ozbiljniji saobraćajni prekršaj vode te na psihijatriju, da veštače da li si normalan. Kazne su drastično visoke, naročito za vožnju pod uticajem alkohola. Ovde se mnogo pije, ali gradski prevoz vikendom radi neprekidno, upravo zbog toga da ljudi ne bi vozili pijani.

Jednog mog poznanika policija je zaustavila sa 0,56 promila alkohola u krvi. Oduzeli su mu vozačku dozvolu i ugradili mu u auto uređaj za merenje nivoa alkohola, koji je morao da plati oko 3.000 evra. Kad god mu zapišti mora da stane i da duva u tu spravu, a ne može ni da pokrene auto ako u sebi ima mrvicu alkohola. Posle prve takve kazne, zemljaci shvate da ovo nije Srbija i počinju da se pridržavaju svih propisa. Na naviku da stanu ispred kafića ili fast fuda i upale sva četiri migavca brzo zaborave, jer to ovde niko ne radi.

Kad je u pitanju bezbednost, vrlo su rigorozni. Na auto-putevima je ograničenje 110 kilometara na sat, iako su im putevi mnogo kvalitetniji. Kad nekome pukne guma, pa stane u zaustavnoj traci, oni bukvalno zatvore auto-put na tom delu dok se vozilo ne osposobi ili odšlepa. Ne žele ni najmanje da rizikuju jer ljudski život ovde zaista nema cenu.

Nedostaje mi Srbija, ali ne razmišljam o povratku

Ipak, nije sve bajno ni u Švedskoj. Imaju veliki problem sa imigrantima iz Afrike, koji nikako ne mogu da se adaptiraju na švedski način života. Nemaju radne navike, ne poštuju obaveze, ne uspevaju da nauče jezik… Ogromna je razlika između njih i nas iz Evrope. Mi čim dođemo počinjemo da učimo švedski od nivoa C iako ne znamo skoro ni reč, a oni moraju da krenu od A jer mnogi ne umeju ni da čitaju i pišu.

Nedostaju mi familija i prijatelji iz Srbije, ali je dobra okolnost to što ovde živi mnogo naših ljudi, pa imam s kim da se družim. Šveđani su uglavnom rezervisani prema došljacima, mada i to dosta zavisi od toga kako se postaviš. Oni koji ne mogu da se otarase balkanskog mentaliteta i navika teško postaju deo zajednice, a ako si iole normalan onda te i Šveđani prihvataju. O povratku u Srbiju ne razmišljam, iako ne mogu da kažem da nema nostalgije. Ipak, taj osećaj ti uspešno zamene kultura i civilizacija, ali i onaj nama dobro poznati “švedski standard” o kojem sam slušao ceo život.