Родитељ као другар

Мама и тата не треба да избегавају сваки конфликт с дететом и да верују да се свака ситуација може решити објашњењем и договором, њихов циљ је да децу дисциплинују и припреме их за самостални живот

Деца имају потребу да се играју с другом децом. Некада, не тако давно, деца су се играла у двориштима, игралиштима и улицама. Данас се тај јавни простор сматра потенцијално опасним и самим тим неприкладним за боравак деце без надзора одраслих. Једно, одбачено, законско решење предлагало је да деца до 12 године не смеју бити на улици без надзора одраслих.

Из тога разлога, деца, нарочито у већим градовима, своје другаре налазе у вртићима, с којима се до одређеног времена међусобно играју под надзором одраслих. Остатак времена проводе у својим домовима, где их повремено на неколико сати посећује неки друг или другарица. Зато деца, нарочито у оној половини породица у којима немају брата или сестру, очекују да се с њима играју њихови родитељи. Родитељи који на овај начин спасавају своју децу од усамљености и досаде постају „другари у игри”.

Значај ауторитета

Због велике разлике између одраслог и детета, њихов однос не може да буде равноправан. Родитељ треба да води и усмерава дете, и без обзира на количину љубави према детету, он је тај који треба да дисциплинује дете. Зато однос родитеља и детета треба да има, онда када је то потребно, вертикалну димензију у којој је родитељ ауторитет који је „надређен” детету, а да је дете њему „подређено”. Најбоље је када родитељ има способност да мења улоге између ауторитета и другара у игри, јер на тај начин задовољава две врсте дететових потреба.

Проблем у односу родитеља и детета настаје онда када родитељ претежно функционише као „другар” избегавајући позицију надређеног, остајући на „хоризонталном” нивоу, покушавајући да се око свега договори са дететом. Типично за ове родитеље је да избегавају сваки конфликт с дететом и да верују да се свака ситуација може решити објашњењем и договором. То у неком малом броју случајева може бити исправан приступ, али већина ових родитеља „другара” открије да њихова деца, која су до тада била послушна, око седме, осме године постају непослушна, као и да се проблем њиховог понашања повећава са сваком следећом годином.

Поред тога што деци треба да пруже што више љубави, родитељи треба да их дисциплинују, како би остварили свој родитељски циљ, а то је да припреме децу за самостални живот у људском друштву. Малим дететом управља његова биологија, „принцип пријатности”, то јест уверење да је корисно само оно што је пријатно, а да је штетно све што је непријатно. Родитељ заступа људско друштво и он је тај који једноставно мора да улази у конфликт са дететом и његовим жељама, и да кроз различита „не смеш” и „мораш” научи дете да постоје границе између допуштеног и недопуштеног, као и да му изгради хигијенске и друге навике. Управо кроз дисциплиновање од стране родитеља, дете полако изграђује способност самодисциплине која ће му и те како требати касније у одраслом животу.

Често деца коју су васпитали „родитељи-другари” упркос својој интелигенцији, талентима и широкој обавештености једноставно не умеју да управљају сама са собом. Недостатак самодисциплине их чини неуспешним у свим оним областима у којима је потребно дуже времена корачати ка циљу. Како ова деца нису научила да се код куће носе с ауторитетом, она показују да не подносе касније ауторитете у животу. Она не разликују „бити подређен”, што је друштвена улога, од „бити понизан”, што је признање ниже вредности.

Замена улога

Посебно су угрожена она деца чији родитељи инсистирају да им буду најбољи другови у њиховим тинејџерским годинама. Поред тога што често оптерећују децу негативним причама о другом родитељу, од њих очекују разумевање и подршку. А када дете покуша да оствари неку емотивно интензивнију везу с неким вршњаком, ови родитељи реагују увређеношћу, љубомором и заједљивошћу. Некада, уместо да се понашају као мама или тата, понашају се као старија сестра или брат, или у још горем случају, замењују улоге, тако да дете стављају улогу њиховог родитеља који треба да задовољи њихове потребе.

Иако је најбоље да оба родитеља и воле и дисциплинују, када је један родитељ „другар”, добро је да бар други родитељ дисциплинује. У реду је повремено бити дететов „другар у игри”, али треба знати да се из те позиције не може правилно васпитати дете.