Пупин, Ђоковић и Јокић су најбољи амбасадори Србије у свету

Илустрована Пупинова аутобиографија „Од усељеника до проналазача” и „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године” (фељтон у „Политици”), Михајла Пупина, прави су пример како се свету представљају Србија и српски народ. Обе књиге поседују Новак Ђоковић и Никола Јокић, као велики амбасадори Србије.

Када сам 2. маја 2018. године Новаку Ђоковићу, пре тренинга у Тениском центру „Новак”, поклонио илустровану монографију „Од усељеника до проналазача”, споменуо сам му речи које је Пупин често говорио: „да су порази само кратка одморишта за будуће победе”. Др Едвин Х. Армстронг, Пупинов бивши студент, касније светски научник, споменуо је и овај део текста о Пупину: „Његово потпуно одбијање да призна пораз и поред нових неуспеха, био је пример који је морао да стимулише енергију и машту свих поред њега.” (Њујорк тајмс, 17. 3. 1935)

На срећу свих нас, Новак Ђоковић се те 2018. вратио на прво место, а надамо се да ће се то десити и 2020. године. Нека буде и код Новака као што је било код Пупина – да су порзи кратка одморишта за будуће победе.

Може се рећи да Михајла Пупина и Николу Јокић спаја велика љубав према коњима, као и љубав према родном Идвору и Сомбору. Посебно што су трке и коњи главна тема Николе кад се врати из Денвера у Сомбор, јер му је Сомбор град и кућа, а ту је и његов мезимац Хватач Снова.

Своју љубав према коњима Пупин описује у аутобиографији „Од усељеника до проналазача”: „...Клиперу, том ирском ловцу, није било премца међу коњима који су икад галопирали по брежуљцима у округу Личфилд. Био ми је веран друг и пријатељ, нарочито за време летњег одмора. И тако, захваљујући Комети и Принцес Роуз и добром старом Клиперу, као и освежавајућој клими у брдима Норфолка, поврати ми се стара воља за живот.”

Када су му у Делавер Ситију предложили да одбаци своје српске назоре и постане Американац, Пупин је одговорио: „Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја српска православна црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.”

Пупин је увек говорио: „Ми Срби који смо на страни успели да привучемо пажњу страног света на себе, треба да говоримо о нашем народу кад год нам се за то укаже прилика.”

За разлику од свих ранијих издања Пупинове аутобиографије „Од пашњака до научењака”, која се налазе по нашим кућама и библиотекама, тек кроз монографију „Од усељеника до проналазача” први пут се види да смо вратили  интегрални део текста о Светом Сави који је био склоњен из идеолошких разлога, а нажалост, име Стефана Немање, као оца српске државности, било је избрисано.

Сидни Боровиц, члан Њујоршке академије наука, на 125. годишњици Пупиновог рођења, рекао је и ово: „Општа тема његовог председничког говора, како на најбољи начин мобилисати и ускладити академијске, индустријске и владине истраживачке могућности једне земље, питање је које још нигде на свету није у потпуности решено. Ово су контуре човека коме је Њујоршка академија наука указала част постављајући га за председника 1916. године а који је у ствари указао част овој институцији прихвативши да је води. Свет је заиста имао среће када је овај син Србије дошао на плодно тле Сједињених Америчких Држава, где је био у могућности да открије знање и оствари проналаске које је америчка индустрија употребила на велику корист човечанства. Веома је тужна чињеница за нас да ни овај велики човек нити његови потомци никад више неће моћи да употребе свој дар у корист свих нас.”

На конференцији Америчког удружења за унапређење природних наука било преко четири хиљаде научника, а поздравне говоре oдржали су председник Сједињених Држава господин Кулиџ и министар иностраних послова Хјуз. При крају конференције изабран је господин Михајло Пупин за председника за 1925. и 1926. годину.

„Избор др Михајла Пупина за председника има велики значај. По рођењу Србин, он је дошао у Америку у младим годинама и користећи овдашње прилике за више образовање постао је један од светских вођа у науци. Али у њему су сједињени песник са научником. Не само да је унапредио физикалну науку и изумео проналаске од велике практичне вредности него је обогатио и књижевност његове нове домовине и улио у америчку душу одушевљење његовог уживања васионе звезде и атома. Министар иностраних послова, господин Хјуз, навео га је као један пример који доказује да се природа не осврће на народност када бира своје обожаваоце. Српско пастирче постало је председник Америчког удружења за унапређење природних наука.” (Œó¼îðê òà¼ìñ, 6. 1. 1925)

Каријера Михајла Пупина као научника била је крунисана његовим избором за председника Универзитетског клуба, једне од најизузетнијих организација у земљи, која у свом чланству има преко 4.000 водећих Американаца, укључујући председника Херберта Хувера.

„Помислити да би један такав клуб, који укључује крем америчког друштва – један стопроцентно амерички клуб – изабрао сина српског сељака као свог председника, јесте ствар највише вредна пажње. ...Ја сматрам да је избор сина сиромашног српског сељака за председника Универзитетског клуба један комплимент Америци”, рекао је професор Пупин. „То показује демократију ове велике земље, њену дарежљивост душе.” (Yonkers NY Statesman, 18. април 1930

Сједињене Америчке Државе 1916. године још нису биле ушле у Велики рат, а републиканац Теодор Рузвелт, бивши председник Сједињених Држава,  позвао је Михајла Пупина на један посебан састанак и тада му је између осталог рекао и ово: „Ја вам завиди што сте Србин!”

Пупинова визија науке и хришћанства коју је америчка јавност добила од Пупина није само део православне мисли већ потпуно отворено уздизање оптимизма и порука да цело човечанство може да разуме и пронађе своје сопствене животе и обогати их.