Filmski vodič: Uzbunjivači, pritisci na medije i malo trgovine oružjem

Srpsku javnost već nedeljama potresa afera "Krušik". Sve je počelo kada je uzbunjivač Aleksandar Obradović medijima dostavio dokumentaciju iz koje se, kako tvrdi, vidi da je firma GIM, koju je zastupao otac ministra policije Branko Stefanović, po povlašćenim cenama kupovala naoružanje iz "Krušika". Zašto je afera "Krušik" bitna? Preskačete li vesti o zloupotrebama u trgovini oružjem zato što ste već dovoljno umorni od svojih problema ili zato što vam je ta tema isuviše komplikovana? Može li se sve to objasniti na jednostavniji način, uz kokice?

Verovatno može. Iznenadili bismo se, zapravo, koliko o našoj stvarnosti možemo naučiti u ono malo vremena koje odvajamo da se opustimo i razonodimo. Koliko odgovora na kompleksna pitanja se krije u knjigama koje čitamo, pesmama koje slušamo i filmovima koje gledamo.

Zadržaćemo se na filmovima koji su se neretko bavili uzbunjivačima čija je odvažnost menjala tok moderne istorije.

Doušnik (The Post, 2017)

Afera "Votergejt" (1972) verovatno je najpoznatija u američkoj političkoj istoriji, budući da je na koncu dovela do prve i zasad jedine ostavke predsednika SAD, Ričarda Niksona u avgustu 1974.

Zasluge za takav ishod u velikoj meri snose novinari, pre svega "Vašington posta", ali i dvojica doušnika - uzbunjivača.

Za početak bi se valjalo vratiti malo unazad, u 1971. godinu i događaje koje pokriva film "Doušnik" Stivena Spilberga.

Naime, te godine je vojni analitičar i uzbunjivač Danijel Elsberg medijima dostavio stotine poverljivih izveštaja, poznatih kao "pentagonska dokumenta", iz kojih se vidi kako američke vlasti godinama obmanjuju javnost u vezi sa Vijetnamskim ratom.

Spilberg na maestralan način uspeva da prikaže front udruženih pritisaka sa kojima se u tom trenutku suočava redakcija "Vašington posta" - od namere suda da im zabrani dalje objavljivanje poverljivih dokumenata, preko Niksonovog zahteva da se novinarima "Posta" zabrani pristup Beloj kući, do pokušaja bivšeg ministra odbrane Roberta Meknamare da iskoristi prijateljstvo sa vlasnicom lista Ketrin Grejem (Merlin Strip) da zaustavi priču, i saveta njenih poslovnih saradnika da se ne ulazi u škakljive teme uoči izlaska kompanije na berzu.

U takvim okolnostima do izražaja dolaze principijelnost, beskompromisnost i istančan novinarski njuh glavnog i odgovornog urednika Bena Bredlija (Tom Henks), koji je čvrsto stao iza svoje redakcije i istrajao u stavu da javnost ima pravo da zna da je vlast laže.

Svi predsednikovi ljudi (All the President's Men, 1976)

Tako je "Vašington post" nagrizao vladavinu Ričarda Niksona, a zatim je i ozbiljno uzdrmao izveštavanjem o aferi "Votergejt" 1972. U junu te godine grupa provalnika uhvaćena je u hotelu "Votergejt" gde je bilo sedište izbornog komiteta Demokratske stranke.

Dvojica novinara "Posta" - Karl Bernstin i Bob Vudvord - uz pomoć visokopozicioniranog doušnika tada poznatog samo pod pseudonimom "Duboko grlo" - otkrivaju da nije reč o običnim provalnicima, već o ljudima povezanim sa CIA koji su prisluškivali demokrate u korist predsednika Niksona, koji se u to vreme borio za drugi mandat.

Vudvord i Bernstin su svoj rad na rasvetljavanju afere "Votergejt" pretočili u knjigu "Svi predsednikovi ljudi". U čuvenoj ekranizaciji koju je režirao Alan Džej Pakula, dvojicu novinara glume Robert Redford i Dastin Hofman.

Identitet "Dubokog grla" otkriven je tek tri decenije kasnije, 2005. godine - informacije novinarima "Posta", u jednoj garaži, pod okriljem noći, dostavljao je ni manje ni više nego tadašnji drugi čovek FBI Mark Felt.

Uprkos svemu, Nikson je na izborima te godine uspeo da osvoji novi mandat, ali je serija tekstova u "Vašington postu" o zloupotrebama funkcije za sabotažu političkih rivala, ozbiljno nagrizla njegovu reputaciju i otvorila put pokretanju postupka za opoziv predsednika. Nikson je u avgustu 1974. podneo ostavku, kako bi izbegao impičment.

Doprinos novinara rasvetljavanju Niksonovih nedela je nemerljiv, ali i teško ostvariv bez inicijalnih informacija doušnika.

Frost/Nikson (Frost/Nixon, 2008)

Za kompletan utisak o kraju vladavine Ričarda Niksona vredi se osvrnuti na njegove intervjue koje je nakon ostavke dao britanskom novinaru Dejvidu Frostu, a o kojima je Ron Haurd 2008. godine snimio veoma hvaljen film.

Iako harizmatična TV zvezda, voditelj tok šoua Dejvid Frost (Majkl Šin) delovao je Ričardu Niksonu (Frenk Langela) kao "lak plen" i prilika da pred milionskim auditorijumom oriba svoj ukaljani obraz.

U početku je tako i delovalo. Prekaljeni politički lider poput Niksona lako je izlazio na kraj sa Frostom, uspevajući da svako pitanje preokrene u priču o svojim uspesima na funkciji. No, jedno pitanje, jedan momenat, jedan transkript razgovora "izvučen iz džepa" (na papiru, Frost u to vreme nije na raspolaganju imao mobilni telefon da ga 'gura predsedniku u lice') predstavljao je prelomnu tačku.

Tada Nikson puca i izgovara legendarnu rečenicu: "Kada predsednik to čini, to znači da nije nezakonito."

Niksonovo priznanje, a zatim i pokajanje koje je usledilo, pokazuje zašto je toliko važno političare suočiti sa činjenicama, i pravo pitanje im postaviti ponekad i 26 puta.

Ostavka Niksona ipak nije bila dovoljna, bilo je važno da u kameru prizna da je "izneverio američki narod".

Serpiko (Serpico, 1973)

Ostajemo u Niksonovoj eri, ali napuštamo sferu visoke politike i osvrćemo se na slučaj Frenka Serpika, uzbunjivača iz njujorške policije, koji je ukazao na korupciju među svojim kolegama zbog čega je trpeo pritiske, poniženja, a na kraju i sopstveni život doveo u opasnost.

Serpikovu priču je u film 1973. godine pretočio Sidni Lamet, a nekonvencionalnog hipi policajca igrao je Al Paćino.

Serpikova priča je mučna i iscrpljujuća, i gledaoce često navodi na pitanje zašto ovaj čovek podmeće svoju kičmu nadmoćnoj aždaji na koju se ustremio.

U februaru 1971. ranjen je u akciji, za šta veliku "zaslugu" nose kolege kivne na njegov antikorupcijski angažman.

Opasno je biti uzbunjivač unutar sistema, naročito u policiji koja bi načelno trebalo da štiti zakon, a ne da ga krši.

Serpiko je o malverzacijama u policiji svedočio pred istažnom komisijom grada Njujorka, a zbog svojih dela je i odlikovan Medaljom časti. Ipak, odlučio se na život u egzilu i preselio u Švajcarsku.

Insjader (The Insider, 1999)

Idemo u nešto bliskiju prošlost, ali ostajemo u društvu Ala Paćina koji u filmu "Insajder" Majkla Mana glumi Lauela Bergmana, producenta TV emisije "60 minuta", koji je sredinom 90-ih uspeo da nagovori nekadašnjeg radnika u duvanskoj industriji Džefrija Viglanda da postane uzbunjivač i javno progovori o prikrivanju istraživanja o zavisnosti od nikotina.

Gledajući Manovo potcenjeno remek-delo, biće vam jasno da čak i da živite u "kolevci demokratije", razotkrivanjem tajni koje moćnici žele da sakriju, dobijate vinjetu za put u pakao.

No, Manov film u jednom trenutku pravi zaokret i od filma koji raskrinkava laži duvanske industrije, postaje priča o (ne)slobodi medija, pokazujući da te dve stvari često idu ruku pod ruku.

Naime, TV mreža CBS, na kojoj se emituje emisija "60 minuta", prvobitno je zarad korporativnih interesa odbila da emituje ceo intervju sa Viglandom, zbog čega se uzbunjivač osećao izmanipulisanim i napuštenim.

Iako je Bergman na kraju uspeo da izdejstvuje da CBS pusti ceo intervju sa Viglandom, ne može se ignorisati izvestan gorak ukus koji ostaje u ustima nakon gledanja "Insjadera".

I sam Lauel Bergman je jednom prilikom sa setom konstatovao da je istraživačko novinarstvo uživalo populatnost u vreme afere "Votergejt" kada je, kako je rekao, postojala svest u javnosti o važnosti dobre informacije.

Psi rata (War dogs, 2016)

Pored onog što Aleksandar Obradović jeste - uzbunjivač - pomoću filmova možemo bar malo rasvetliti i prirodu poslova o kojima on govori.

No, Holivud je na temi trgovine oružjem bio značajno manje "blagorodan".Za razliku od filmova o uzbunjivačima, koji inspiraciju crpe iz priča hrabrih ljudi koji stvarno postoje, "valjanje" oružja je škakljiva oblast gde je "bezbednije" osloniti se na fikciju.

Ipak, reditelj aktuelnog planetarnog mega-hita "Džoker", Tod Filips, u svom prethodnom filmu "Psi rata" bavio se pravim trgovcima oružjem.

Na osnovu članka magazina "Roling stoun", snimio je film o dvojici mladića koji su iskoristili priliku koju je američka vlada ukazala malim dobavljačima da uđu u poslove sa trgovinom oružjem.

Tako su protagonisti filma "Psi rata", dva golobrada klinca - Dejvid Pikuz i Efraim Diveroli (Džona Hil i Majls Teler) - na kraju došli do ugovora vrednog 300 miliona dolara, za snabdevanje avganistanske vojske oružjem.

U filmu potom vidimo kako se izigravaju pravila, krše sankcije, i ulazi u sve sivlju i sivlju zonu. No, i sami kritičari su Todu Filipsu zamerili da je u "Psima rata" prenaduvao činjenice i priču začinio izmišljenim događajima kako bi bila filmičnija.

Gospodar rata (Lord Of War, 2005)

Za naš filmski vodič, koristan bi mogao da bude i "Gospodar rata" Endrua Nikola.

Inspirisan sudbinama nekoliko švercera i trgovaca oružjem, film prati fiktivnog lika, ukrajinskog emigranta Jurija Orlova (Nikolas Kejdž) i njegov uspon na tržištu ubojitih sredstava.

Hvaljen od strane međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel, "Gospodar rata" akcenat stavlja na nemoralnost industrije oružja.

Osim gorkih priča sa Bliskog istoka, iz Afrike ili bivšeg Sovjetskog Saveza, naročito je upečatljivo finale filma i poruka Jurija Orlova organima reda i zakona sa kojima se konačno suočava:

"Uskoro će neko pokucati na vrata i pozvati te da izađeš. U hodniku će biti čovek na višoj poziciji od tebe. Prvo će te pohvaliti na poslu koji si obavio i što činiš svet bezbednijim mestom. Reći će ti da ćeš dobiti pohvalu ili unapređenje. Onda će ti saopštiti da ću biti pušten. Protestovaćeš. Verovatno ćeš pretiti otkazom. Ali na kraju, ja ću biti pušten. Razlog zašto ću biti pušten je isti onaj zbog kog ti misliš da ću biti osuđen. Dolazim u kontakt sa najokrutnijim, sadističkim ljudima koji sebe danas nazivaju vođama. Ali neki od tih ljudi su neprijatelji tvojihneprijatelja. I dok je najvećem trgovcu oružjem na svetu, tvom šefu predsedniku SAD, koji isporuči više robe za jedan dan nego ja za celu godnu, ponekad neprijatno da ostavlja svoje otiske na oružju. Ponekad mu je potreban frilenser poput mene da snabdeva sile za koje se ne sme videti da ih on snabdeva. Tako da me možeš nazivati zlim, ali na tvoju žalost, ja sam neophodno zlo."

Čuje se kucanje na vrata, i kraj filma naslućujete i sami.

Naš mali filmski maraton ovde stiže do cilja. Aleksandar Obradović je obavestio javnost o nečemu za šta smatra da je suprotno njenom interesu. Od te iste javnosti sada zavisi da li će "Krušik", poput "Votergejta", dovesti do odgovornosti onih koji su se navodno ogrešili o njen interes, ili će se poput Džefrija Viglanda, i Valjevac Obradović osećati izdanim i izmanipulisanim, a "neophodno zlo" nastaviti da radi i bez potrebe da nam iko pokuca na vrata.